Просветни гласник

УЛОГА УЧИТЕЉА У ПОДИЗАЊУ ЗДРАВСТВЕНЕ КУЛТУРЕ СЕЛА

Каква је културна улога учитеља у нашем селу? Огрс-мна. Врло често, особито у селима у којима нема свештеника, учитељ је ако не једини добро писмен човек, а оно једини „школован" човек. Једини у селу, који је осим основне, народне школе учио и нешто више. Наш народ цени школу и школоване људе. Према томе, колико је неко дуго провео по школама, народ цени његову писменост, знање, интелигенцију, његову иамет. Зато је сељак Др. Александар Петровић готов да се увек и у свакој прилици обрати своме учитељу за савет. Ако треба да се неко писмо прочита, напише или адресира; ако је потребно да се воћка калеми; ако је неко у кући болестан; ако се нешто важно и интересантно дешава, —' сељак ће се најпре обратити своме господину учитељу за савет и мишљење. Својим мишљењима и саветом учитељ може утицати на своје село у позитивном и у негативном смислу. О негативном и штетном утицају, који су неки наши учитељи вршили на своја села и на своје сељаке, доста је говорено и писано у нашој јавности, нарочито у последње време. Овом приликом биће речи само о позитивном и корисном утицају нашег учитељства на село и на становништво у њему. Досад је било тако, да је сваки рат, сваку народну беду и несрећу цратила једна нарочита болест, такоавани „пегави тифус", „пегавац". Пегави тифус је болест људи нижег нивоа културе, велике нечистоће и прљавштине, вашљивости, глади, физичких и душевних замора. Зато се та болест и назива још и: „гладни тифус, ратни тифус". Та је болест беснела у Србији и за време прошлога рата, од 1914—1918. Стручњаци веле, да је тада више људи умрло од пегавца, него што је погинуло од куршума. За сад, хвала Богу, ми још не можемо говорити о некој великој епидемији пегавца код нас, која би обухватила целу