Просветни гласник

О цртању

351

кад се цртање као обавезан предмет у средњој школи завеДе, може 1се очекпвати и позитиван резултат. Да је дете и старији ученик склон цртању, доказ је што су пред рат нашу земљу прекрили разни инострани „стрипоии". У слици, са мало речи, хоће да се види све. То је толико далеко отерало, да је већ поетало и штетно, јер иије постављено на васпитну, већ на меркантилну основу. Ученички речник гаочео је да бива све скученији. Пиомени задаци су почели да се пишу највише на једном листу свеоке. Кад би ученика питали да вам апише залазак сунца, или неки догађај, он би то рекао у неколико речи. По средњим .школама све се мање јављало песника. У ђачким дружинама, све је мање било деце, која се баве писањем прича и песама. Стрип је био за њих идеал. У неколико реч-и допуњено цртежом све да каже, све да види. „Мика Миш", „Плутон", „Паја Патак" и слично, заменило је све што је наше, народно, њему блиоко. Треба то зауставити, треба дете поново вратити на озбиљан рад, на оолидан цртеж. Да сам изрази оно што је осетио и доживео. Вратити га народу и природи. Отстранити га од дегенерисаних изума и стилизација животиње и човека. Тек онда ће настава цртања показати праве резултате и користити како нашој култури, тако пароду и појединцу. Миодраг Петровић, иаставник цртања