Просветни гласник

Васпитавати за радостан творачки рад

229

друштву и породици зна само за јединку, за ученика, као посебног појединца, а не води бригу о томе да је сваки тај појединачни ученик део народне целине и будући члан народне и друштвене заједнице. За овакво индивидуалистичко схватање живота, и разред ученика, као и цело друштво, као и народна заједница само су збирови појединаца, посебних јединки и ништа више. Рационалистичка педагогија је у овако сабраном разреду ничим неповезаних појединаца предавала, на заблуди засновано учење, да се врлина може књишки, речима научити и да' кроз књиге добијене претставе и појмови вреде много за стварање духовне и моралне личности код ученика. Оваквим начином, међутим, успевало се да се од ђака начине живе енциклопедије знања, али се мање постизавало да се од ученика створи самостална творачка јединка са развијеном свешћу о друштвеним и родољубивим обавезама, Кроз вербалистичко учење готовог знања не постаје се мудар и умешан. Морални прописи треба да се личним остваривањем доживе, да би се упознала врлина. Народна мудрост, стечена животним искуством, сликовито и тачно каже: „И ђаво згЈа шта је добро, али добро неће да ради." Примери из прошлости. — Индивндуалистичко васпитање уведено је у XVI столећу, у доба хуманизма и ренесанса. Оно се темељи на заблуди: да је 'све на земљи створено ради човека и због човека; да све у свету има да служи само њему. Показало се у пракси да су из школа заснованих на овако погрешним егоцентричним начелима излазили безочни себичњаци и порочни сладокусци. Они су учили да се вербалистички диве лепоти уметничких дела и да рецитују стихове из класичне књижевности, али њима њихов тако вештачки и површно префињен укус ни најмање нијесметао да у животу буду безобзирни, груби и сурови, пуни порока, јер нису стекли прави унутрашњи духовни живот, нити су за себе у свом карактеру неговали и моралну кочницу, тако потребну животу. Они су своју неразвијену савест лако умиривали китњастим речима, кад су лицемерно декламовали у друштву моралне изреке о човечности или о дужности, научене напамет од античких стоичких филозофа. У XVII и XVIII столећу рационалистички индивидуалиста добио је мало ублаженију, човечнију нарав. Постао је отменији и уздржљивији у поступцима; али је у ствари и надаље био подмуклица и саможивац. Више је пазио на лепоту говора; волео је да се отмено и вешто у друштву игра речима и разноврсним идејама, не верујући ни у једну. Духовитост је тада проглашена првом друштвеном врлином у празном салонском ћеретању и надмудривању.