Просветни гласник

Фридрих Ниче о васпитању

371

Припремање ових радних и продуктивних пламено-генијалних људи, људи оданих свом душом служби високих идеала нису могли учинити ни гимназија ни универзитет. Значи: они не дају право и истинско образовање, већ само практично-корисна или чисто апстрактна знања, „никога ничим не образујући". Идеал Ничеов није у ученом теоретичару, већ у радном духу; његов идеал није објективни посматрач, већ стваралац живота; не учени критичар живота, већ продуктивно-радна личност жудна дела и рада; не малодушни и изнурени педант, већ неустрашиви херој, који само зна за напред; не разумни реалист-каријериста, већ личност, која презире личну срећу и сва блага живота реалисте. Идеал Ничеов је личност, која не жели *, „срести срећу" и бити у благостању оних, који умеју да „организују", па ипак дубоком љубављу воле живот, живот онакав какав је са свима његовим посувраћеностима и незгодама, не презајући ни од најстрашнијих и најнемилосрднијих удараца судбине човекове. Дајући васпитању тако висок задатак, Ниче савременоЈ школи и резултатима њеног васпитног и образовног рада, одриче вредност. Он је био убеђен, да школа онаква, какву је он зна, кочи и гуши све оно, што је потребно за користан радни и продуктиван живот човека. Служећи тренутним и пролазним интересима разних времена — говораше Ниче — школа не могаше дати ништа или готово ништа, што би имало трајну вредност; саображавајући себе потребама државе, режима, извесног правца, цркве, религије или чак и чисто меркантилним интересима дућанџија, — школа није могла, нити може да пробуди и развије оне духовне моћи и особине, које су неопходне за продуктивност и напредак културе, за напреднији « здравији живот човека. Ниче признаје да савремена школа има свој реноме и свој значај у добијању извесних културних користи. Али то, што она даје, претставља углавном „сретства за одолевање животним потребама". Правога образовања она није у стању дати и развити. Ово долази на првом месту због тога, што је она својим системом далеко од живота и његових духовних тековина, као и од самог животног духовног тока; она је по страни од утицаја великих људи и умова свога времена. Уз ово, она има врло мало односних веза са оним најважнијим фактором образовања — искуством. Међутим, живот је најбољи учитељ, вели Ниче, и пошто је наше лично искуство у почетку незнатно, неутицајно и скучено, то је нужно ослонити се на туђе пространије и утицајније искуство, које ће нам заменити и допунити наше лично искуство. На овај начин ми долазимо и до сазнања и разумевања капиталних дела научних ауторитета и признатих уметника, који нам у потпуности осветљавају разне области човековог живота.