Просветни гласник

Фридрих Ниче о васпитању

375

Нема сумње, да Ниче, по природи и идејама својим, у којима преовлађује уметнпчки елеменат, у питањима васпитања, пре свега, говори као одушевљени идеалиста и поета, никако као реалиста и практичар. Од њега се не могу очекивати решења реалних и практичних питања педагогике а најмање особено дидактичка питања и њихова решења. Он жели да ствара, да изгради идеал, указујући на правац оном вишем циљу васпитања. Он много говори о ономе што он не воли, као и о ономе што воли и поштује. Нарочито је волео да говори о теми у којој излаже своје методе, којима би стварао учитеље и васпитаче, којима би он с радошћу и поуздањем поверио васпитање младежи и од којих би с правом очеКивао остварење виших циљева и задатака културе. За њега је битно и важно оно опште; детаљи га^нису интересовали те се њима није ни бавио. Тамо где он говори о реалном устројству и завођењу наставног програма и наставног рада у будућности — он врло мало даје баш онога, с чиме би се могли сложити и што би могли одобрити педагози-практичари. Он сматра потребом да_— избором петнаестогодишњих младића, способних да се спреме људима „првог новог покољења" организује припрему за стварање будућих генија и да само они могу бити удостојени пријема у новим заводима за образовање; он, такође, жели да устроји и „ареопаг духовне правде", који би се састојао од најбољих и најблагороднијих људи једнога народа, као нека врста више школе философије и вишег трибунала за питања васпитања и образовања. Ниче је био начисто са чињеницом, да у питању практичног устројства и организовања једног система у извођењу образовања, није у стању да да нешто ново и на пракси применљиво. У писму својој пријатељици Малвиди фон Мајзенбуг, којој је послао рукопис свој „О будућим заводима за образовање", он говораше: „Кад прочитате све ово, грло ће Вам се осушити а нећете успети да се освежите". У самом делу Ниче не налази за потребно да нам се обраћа саветима у питањима школске праксе. Његово дело није испуњено наставним програмима; оно нам не препоручује неке нове методе предавања! оно нема оног критичког разматрања школских уџбеника. Ми се осећамо само дужним слушаоцима у оном делу његовом, у коме се говори о задацима васпитања уопште. И у овом делу не љуте нас његова резоновања, нити његова критика постојећег реда ствари у васпитању, као ни његове рефлексије о избору и изградњи планова за реализовање будућега. Ниче и сам осећаше да је на школу и педагоге сваљивао превише кривице за ниски ступањ образовања и културе савременог друштва. Он је често и доцније изражавао своје мишљење, да је школа само зато рђава, што јој је наметнута обавеза, да