Просветни гласник

Фридрих Ниче -о васпитању

377

и да- би живели у њиховим заветима « идејама. Треба, дакле, упознати таквог знамеиитог човека, упознати га по могућству лично или по његовим делима; познати га блиско, интимно и волети га, усхићујући се њиме и старајући се да његовим животом живимо. Љубав према генију, култ генијалне личности, јавља се увек као битни фактор културно-педагошких погледа Ничеових. И тако, та његова страсна и одушевљена љубав према том култу, доводила га је до оних неприхватљивих крајности, које су често сметале читаоцу да схвати Ничеа и његове погледе на свет, културу, васпитање и науку. Противници Ничеови, који насупрот Ничеове генијалне личности истичу доминантну улогу народних маса у еволуцији појединих народа, означују клањање генију анахронизмом и романтизмом. Они тврде да одушевљење и љубав маса према генију, доноси забуну, чак заблуде и отсуство правилног оријентисања у оцени истакнутих личности. Међутим, ако претпоставимо да Ничеови погледи, у схватању вредности појединих личности у историји, нису научно -исправни; ако чак претпоставимо да је његово гледиште и погрешно, јер се циљ, задатак и више санкције културе завршавају у појавама посебних великих умова — генија, а да су народне масе само утолико интересантне и достојне пажње, уколико се оне јављају као сировина, материјал за припремање и стварање генија — ипак ћемо запазити, да култ његовог генија има нешто у вишем смислу здравог, прогресивног и вредносног баш и за васпитни циљ. Не треба ипак губити из вида да је Ниче филолог, уметник, лирик, увек био изван нездравог политичког и социјалног живота и јалових борби; он је гледао на тај живот скептички и са дубоким песимизмом, не верујући у социјални прогрес без великих личности. Он је маштао о новом, бољем и лепшем животу; он је свим својим бићем ватрено протестовао противу постојеће животне форме, и — не налазећи одзив за своја надања и своје захтеве у перспективама социјалне еволуције, — он је изабрао „генија", „трагичног хероја", „Диониса", „надчовека", и у формирању таквог вишег типа човека, он види, он гледа главни задатак свог културно-педагошког делања. И он у том циљу и правцу позива све у службу свог истакнутог идеала, ка стремљењу на путу „томе нристаништу", ка једрењу у далеко море, где има још „много непознатих и неоткривених острва човечанства". „Ја видим нешто, што је више од мене и човечније од мене; хајдете сви, помозите ми, да то достигнем, а ја ћу вама свима помоћи, који осећају као ја и који пате и страдају за исти циљ, јер ће се из те патње јавити човек, испуњен бескрајном љубављу, само-својни и свевидећи човек, свеПросветни гласник бр. 8 2