Просветни гласник

378

Просветни гласник

разумни и сверадни човек, човек у потпуном изразу природе и органски везан за њу, човек-судија и оцењивач свих ствари." Елиминирајући за моменат познате теорије Ничеове о повесници света, потребно је задржати се нешто више на овој његовој замисли о новом човеку — надчовеку, да би, заједно са њим, осетили да бољег учитеља и васпитача не може бити од великог генија. Ниче-поета сматра да је најзахвалнији, најплеменитији и најревноснији васпитни посао: развити у омладини љубав ка генију, пробудити у њиховим срцима страсну и неодољиву жељу да живе онако, како су живели и како живе велики људи света. Теоретичари демократије оспоравају ову љубав и веле да је љубав према једном човеку и безгранична преданост њему, па била она поклоњена и највећем « најславнијем човеку, увек до извесне мере једностран^, егоистична, чак неправедна у односу према другим људима. Али, по речима Ничеа, свака велика љубав је неправедна, јер свако драго нам дело неког блиског нам човека, ми више ценимо и волимо, него што то можда и дело и његов аутор заслужују. Ниједан уметник, вели Ниче, није изградио, створио слику; ниједан војсковођа није задобио победу, нити један народ извојевао себи слободу, — ако нису стремили томе, ако нису безграничном љубављу чезнули за тим, ако нису себе до пожртвованости сагоревали у том замаху, у том подухвату. Према томе, сваки стваралац, изградитељ, аутор, љуби своје дело несравњено више, него то оно заслужује. Зато је све лепо, што поникне на темељима нежне, топле и неразлучиве љубави. Таквом топлом и великом, безграничном љубављу и Ниче је љубио Шопенхауера, тог великог мислиоца, кога он називаше својим великим учитељем и васпитачем. Однос Ничеа према Шопенхауеру нарочито рељефно илуструје његове погледе на васпитање. Одушевљен Шопенхауером, Ниче говори да је највећа срећа, коју је он сазнао и у животу искусио, што је могао назвати својим учитељем, између осталих и таквог човека, као што је Шопенхауер. За њега није главно његово учење, већ она умна снага, она духовна моћ и велика обдареност, праведност, ширина погледа, истинитост, доброта — целокупна његова личност. У почетку, говори Ниче, ми верујемо своме философу, верујемо му у свему. После кажемо: нека су држање, манири и методе за доказивање његовог положаја неисправни, ипак је његова позиција најтачнија. Нешто доцније ми говоримо: нама је свеједно, какво је његово учење; за нас су важни суштина и природа човека, који за нас има веће значење, него сви философски системи. У томе што он учи, он је рецимо, чак нереалан. Али све његово биће је праведно, истинито, а то је главно. У самом философу