Просветни гласник
380 Просветни гласник
даревим вишим душевним својствима, чистог, светлог и отвореног карактера, него све оно, што дечаку школа даје и може да да. У тој жудњи за идеалну и узвишену чистоћу душе и искрености, Ниче је у свему упознао Шопенхауера. Он постајђ његов следбеник, осећајући се тиме радостан и неизмерно срећан. Прочитавши прву страну једног Шопенхауеровог дела, каже Ниче, ја сам поуздано знао значење сваке његове речи. У мени се магновено родило, изградило потпуно и непоколебљиво веровање у њега; ја сам га тако схватио, као да је он писао специјално за мене, да би дао најјаснијим начином израз моје душе. Из његових дела стекне човек крепко освежавање и уверење у себе; у њима налази неизвештачено спокојство и искреност, који припадају човеку, који се осећа домаћином свога дома, дома сличног пуној кошници. Осим отворености и искрености, Ниче налази још једну карактеристику у делима Шопенхауеровим: неизвештачену сугестивност, крепкост и веселост. Кад прави мислилац изрази неку дубоку мисао, идеју или шалу, то нас весели и усхићује, каже Ниче. Ми нећемо видети на њему знаке суровости, нерасположења, невеселости, зловоље, дрхај руку, натмурен поглед. Он говори и излаже своје мисли просто, једноставно и убедљиво, са искреним одушевљењем, може бити, понекад и нешто повишеним тоном, али у сваком случају гласом победника, гласом признате ауторитативне личности. И баш та игра победоносног бога и борба његова противу људских заблуда — буде*у нама најдубља и чиста. осећања веселости. И тако је Ниче у Шопенхауеру открио и оног васпитача, кога је тако дуго тражио. „Иако сам знао све књиге и дела Шопенхауерова, ипак ми она нису могла дати све. И баш зато сам се трудио да упознам њега и то иза књиге; да видим живи лик човека, чија је велика имовина и наследство било у мојим рукама, завештано само ономе, ко је хтео и умео бити нешто више од обичног читаоца — сином и учеником његовим". Познанство са великом личношћу често нас уводи у посебно интуитивно, духовно гледање и шире схваћање лепога и доброга, која нас моментано озаре, да би нас потом понова притисиуо мрак ћепросвећености и очајања. Ничеов васпитач биће велика. личност тек онда, кад изгради за нас „нов круг дужности" као наш васпитни идеал; кад дођемо у везу са тим идеалом помоћу живе делатности; кад одушевљени нашим генијем, с радошћу и с пуно воље почнемо да му служимо. Љубав наша према генију, на овај начин, намеће нам и већу одговорност; она нас, по речима Ничеовим „тешко и јако обавезује".