Просветни гласник

Заједница дома и школе

407

животна заједница и топло домаће огњиште. И природна ствар, што припада давној прошлости пример мајке Јевросиме која се сва посветила сину Марку, кога преклиње да не говори криво и да му је боље да изгуби главу но да своју огреши душу. Нема више ни Југовића мајке која је отхранила и васпитала својих 9 синова не да леже на мвку душеку, већ да бране земљу од душмана. Нема више, или је врло ретка, и мајка Песталоцијева, која се, оставши рано удовицом, старала — заједно са оданом служавком — о васпитању свога сина, будућег славног педагога. Њима, својој мајци и служавци, има он да благодари за своју крајњу осећајност, своју дубоку религиозност, самилост, тихо сањалаштво и огромну енергију. Као неки анахронизам помиње се данас и мајка нашег Јована Цвијића, која је као неписмена сељанка развила код свога сина све врлине, самопоуздање, тежњу за бољим и истинитим и пробудила неодређене тежње за највишим идеалима, како то у својој аутобиографији наводи сам наш велики географ. Трећа сметња нашем васпитачком деловању је, такође, економске природе. То је беспослица и немаштина. Многа школска деца трпе формалну глад, заједно са својим родитељима. Реч је и о предратном добу, у нашој средини. У таквим приликама родитеље мучи брига над бригама и није онда никакво чудо што се не могу у пуној мери посветити просветним проблемима кад црева крче и кад страховита неман глади у желуцу урла и завија. — А шта да се каже и о станбеним приликама наших ученика? Оне су, у великом броју случајева, заиста бедне и жалосне. Видео сам на пр. приликом инспекције, пре десетак година, у Беранама, како ученици који долазе из околних села у гимназију станују по неколико њих заједно у бедним, тескобним, влажним и мрачним собицама. О основним хигијенским условима нема ту ни помена. Ученици немају постеље, већ спавају на земљаном поду. Собе су врло често без икаквог осветљења за време ноћи, пошто тада у том месту није било електричне светлости, а петролеј је био веома скуп. У већини случајева једино је осветљење овим ученицима био пламичак са огњишта. Мученици легну на земљани под потрбушке и читају и пишу спрам такве светлости. Хране се понајвише сувом храном коју с времена на време 'добијају из села од својих родитеља. Махом сувим хлебом или пројом, ретко кад сиром и сланином. Једино што недељом пре подне стигну да сами себи спреме мало злеуде топле хране за тај празнични дан. Тако је то било у Беранама. А знамо, врло добро, да Беране, у нашој земљи, нису биле изузетак у томе погледу. Четврта сметња нашем васпитачком пословању јесте у томе што већина ђачких родитеља није упозната са основним начелима