Просветни гласник

5*

Белешке

427

објекте и њихове покрете које око не може да примети. Једном речи, филм је данас науци неопходно потребан, јер он објашњава појаве биолошке, физичке, хемијске или технолошке врсте, које никаква друга средства не могу тако јасно да прикажу. Међутим филм за научно испитивање није психолошко-педагошко питање. Он износи само научно техничке проблеме, он подлеже само закону безусловне истинитости. Али оно што је данас научно истраживање, то је сутра већ учење, а учење, било на високим школама, било оно елементарно учење основаца јесте психолошко-педагошко питање. Код учења се јавља извесна привидна противречност. За разјашњавање замршенијих научних проблема потребно је мање психолошко-педагошке спреме, док су за објашњавање једноставног научног материјала психолошкопедагошки напори много већи. Те привидне противуречности нестаје чим се сетимо да замршена питања постављамо зрелом, развијеном, школованом бићу, док и најједноставнија сазнања чине знатне тешкоће младом и неразвијеном бићу. Наставник на високој школи мора да савлада своју научну струку до ситница, али му је потребна незнатна примена психологије и педагогије. Међутим учитељ основне школе не мора да располаже великим стручним знањем, али мора да буде добар психолог и педагог, ако мисли да постигне свој наставни диљ. Исто тако филмови за наставу у високој школи не захтевају нека тешка психолошка и педагошка умовања, они морају само бити јасни и исцрпни. Они су због тога првокласно средство за посматрања и разумевања. Али филм има два лица као Јанусова глава. Он се показује једанпут као хладно посматрање управљено на рационално спознавање, а други пут као страствени покрети. Отуда долази његово сугестивно дејство које осваја и дубље душевне слојеве. Он има моћ доживљавања, јер неодољиво вуче за собом гледаоца. Осветљено платно у замраченом простору лривлачи погледе свију и тада почиње учествовање у доживљајима, коме нико не може да се одупре. Преглед се мења, гледа се одозго, одоздо, с лева, с десна, убрзавање и успоравање времена држе нас у својој власти. Изгледа да усвајамо филмске догађаје без муке и напора. Ту бн се филму могла да стави главна педагошка замерка коју су још Грци познавали: да се без муке не може стећи право образовање. „Зар се баш тим пасивним примањем филма и слике не сакати моћ претстављања?" пита се проф. Казелман. Међутим он одмах затим додаје да је то велика заблуда. Нама само изгледа да је гледање филма лако, без икаква напрезања. Зато што учествујемо тако дубоко, зато што нас динамична снага филма заноси и одушевљава, ми у почетку не осећамо напор, као увек кад осећамо нешто у радосном узбуђењу. Али напор је ипак ту. Осим тога, гледање није ништа пасивно. Оно је психичка радња. Од оптичких утисака на нашој мрежњачи настаје сазнање тек радом мишљења, сећањем, асоцијацијом или закључивањем. На пр.: ово је мачка. Ми никако не видимо све што се оцртава на нашој мрежњачи. Куда би нас одвело кад би идући улицом велике вароши видели хиљадама табли и натписа, све предмете у излозима, све особе и сва превозна средства. Ми ту уопште не стављамо у покрет своју мисаону снагу којом једино долазимо до свесног виђења — просто ради самоодбране, јер ми почињемо да видимо само оџда кад се смемо надати да ћемо заиста савладати објекте нашег опажања. Али људски дух може савладати само мисаоне везе и мисаоне целине. При томе није нужно да везе увек буду јасно свесне. Када идемо кроз неку