Просветни гласник

Које је васпитање национално

365

вечитих светионика своје историје, као што су Немањићи, св. Сава, Кнез Лазар, Карађорђе, Милош и други, напредовали смо и савлађивали све тешкоће и највећа искушења; кад смо потстреке и снагу тражили не у њима и нама самима, него на другој страни, изван наше народне заједнице, страдали смо. Најзад — али по важности, нарочито за нашу данашњицу изнад свега — у појам народне свести спада и заједничка будућност. „Јер — вели опет Шпрангер — као што сви ми (појединци) са својим најјачим снагама живимо не у прошлости, не у садашњости, него у будућности, тако и народ" и „у томе је тек његова пуна живост", а ми бисмо додали „и његова животворност". Погрешно је кад се стварни живот оштро дели на прошлост, садашњост и будућност. Они који се баве васпитањем не смеју да падају у ту погрешку. Разумевање прошлости не састоји се у њеном тумачењу до момента кад настаје садашњост. Само знање о прошлости без вредности је, ако прошле догађаје и стања не доводимо у везу са садашњицом и не преживљујемо их с погледом на будућност, ако на тај начин не учествујемо у њима. Таквим учествовањем добијамо не само право, најдубље сазнање о прошлости него увиђамо неизбежно да је целокупна савремена култура резултат конкретног историјског сазнања, па је осећамо као чврсту подлогу коју напуштамо само кад идемо напред. Велики народи нису велики по својим спољним, цивилизаторским и другим успесима, него по свом веровању. да су позвани да утичу на општу, светску културу у будућности и по осећању одгрворности за облик који ће општа култура заузети у будућности. С друге стране, и најмањи културни народи морају имати вере да посебним обликом своје народне културе учествују у умножавању опште културе. Ако они, као и велики народи, немају веру у своје сопствене културне идеале, у своје сопствене снаге и стремљења нити чврсту вољу за њихово остварење у будућности — онда се неће никад уздићи изнад граница животарења, макар и у благостању, изнад граница просечности, од које права култура не добија ништа. Применимо ли ове опште мисли на српски народ, онда ће сваки Србин морати признати да њега садашњица није никад снажније покретала да оживи идеале своје прошлости, па да тим преживљавањем савлада тешку садашњост и стекне јаку стваралачку вољу и непоколебљиву веру у своју будућност. Је ли довољно да васпитање успешно изврши свој утицај у свима означеним правцима, па да буде национално? Могу појединци — рећи ће неко — имати сасвим јасну и свестрану свест о свом народу, па да ипак активно не учествују у животу и раду свога народа као целине. Свест је поглавито