Просветни гласник

Моћ духа

Аутосугестија може да изведе још много компликованија и замашнија дејства на организам. Један немачки научник, чија су запажања увек инспирисала највеће поверење, наводи занимљиве примере утЈЈцаја сугестије на развиће фетуса. Први пример је случај једног човека који се, за време док му је жена била у другом стању, удварао једној девојци из суседства. Дете, које је жена родила, личило је, црту по црту, на девојку из суседства којој се муж удварао. Д.руги је случај једне жене која је, за време док је била у другом стању, била обузета предосећањем да ће дете које буде родила личити на статуу заштитника града, која је била у цркви. И збиља, дете које је родила, и које је доцније постало виноградар, личило је у длаку на поменуту статуу. Али нарочито је занимљив пример који износи један швајцарски лекар по народности Немац. Реч је о једиој жени коју је муж, док је била у другом месецу трудноће, упознао са једним својим пријатељем чији је лези кажипрст био тако деформисан да је личио на лавовску канџу. Деформисаност је наступила као последица згњечености прста. Жена је при првом погледу била јако импресионисана изгледом прста. И сваки пут кад би тај пријатељ долазио код њих у посету и остао на вечери, била је ужасавана при помисли да би могла родити дете с таквим прстом. Толико би је страх и језа обузимали при опажању прста да је њен муж био принуђен да замоли пријатеља да не скида рукавицу са те руке за време вечере. Ствар интересантна, жена је родила дете са истим кажипрстом леве руке какав је био у пријатеља. Горњи примери доказују да психички фактори могу имати утицаја на фетусни процес. Може бити да многе ствари, које се погрешно приписују некој фаталности наслеђа, нису баш ништа друго него страх од наслеђа, јер горње чињенице нас обавезују да верујемо да се дете заиста роди са неком цртом од које је мајка за време трудноће нарочито страховала да би се могла догодити. Један немачки лекар испитивао је улогу сугестије код разних метода лечења плућне хроничне туберкулозе и констатовао је да сви методи лечења, без обзира на природу медикамената, дају готово исте резултате, дају наиме исти проценат побољшања, исти проценат излечења, стационираних стања, као и погоршања, и то сви у истом времену, тј. у року од 3 недеље. Сваки нови метод лечења хроничне туберкулозе, под условом да није штетан по организам, раван је резултатима свих других метода лечења. Нема дакле специфично антитуберкулозног метода лечења. Онај метод који би имао право да се тако зове, морао би да помери, у правцу на боље, и проценте и време досадашњих метода.