Просветни гласник

476

Просветни гласник

ГТриродно је да су се та два манастира старала да се сачува спомен на Кантакузиновиће, породицу манастирских оснивача и ктитора. Јања је свакако био ктитор и приложник св. Стефана у Новом Брду. Тако би и та црква допринела да се не забораве Кантакузиновићи. „Помор господи христијански" схваћен је као жртва за веру. Отуда су на крају записа додате ове речи: „Богу же на славу в веки, амин". У Цетињском летопису белешка о смрти Јањииој овако се завршава: „И бист бура ветрна, јако и граду поколебати се". То колебање градских зидова од ветра који бесни у доба погубљења Јање Кантакузиновића морало је необично снажно да делује на побожне читаоце и слушаоце по црквама и манастирима нашим. Јањино се име није могло изгубити из памћења народног. Оно је временом потисло имена свих осталих задужбинара и приложника из породице Кантакузиновића. Сачувао се једино спомен на Јању, старца од сто и више година, јер за народног певача није могао бити млад обај човек који је имао толико синова (и унука, ако се и запис узме у обзир). Остаје необјашњено зашто се у народним песмама не опева смрт Јањина. Није јасно ни то како је Јања од новобрдског господара постао сремски кнез. Маретић је имао права што је истицао ту чињеницу. Објашњење Гавриловићево и сувише је компликовано. Мени изгледа да је народна песма очувала успомену на Јањину Јефросину, на мајку која је једнога истога дана изгубила више синова. Мислим на песму „Смрт мајке Југовића". Од Јевросине, мајке четири или осам Кантакузиновића (дакле, врло много, у песми уопштем број: девет — Д. Костић, ор. с!1. 45), и од Јевросине, мајке Високог Стевана, „Вукосаве и лијепе Маре" (Јевросина је. великосхимничко име кнегиње Милице —• Ђ. Радојичић, Весник српске цркве 31, 1926, 303—304), народна песма је створила лик Мајке Јевросиме. Натписи на новцима из Кичевске оставе поелужили су Д. Костићу да учини претпоставку, да је мајка краља Марка била великосхимница и да се звала Јевросима (Глас 171, 1936, 182—183; Богословље XII, 1937, 264—266). Великосхимници се одричу „света и све светске чежње" и „умиру за свет" (Ј1. Мирковић, Православна литургика II, 2, 1926, 171). Због тога ни најмање није вероватно да се новац краљице Јевросиме (?) може приписати некој великосхимници. Вукосава, која је напред поменута, није у ствари била кћи кнегиње Милице (малосхимнице Јевгеније, а великосхимнице Јефросиме). У доба кнегиње Милице постојала је једна Вукосава, која је била „ктиторица" манастира Руденице (у крушевачком крају) и „подружије" Вукашина, свакако ризничара кнегињиног (помиње се 1399