Просветни гласник

Фридрих Ниче о настави историје

481

Права „објективност", по мишљењу Ничеовом, може се изградити само резултатима живог, истинског, уметничког и искуства стеченог посматрањем и удубљивањем у све појаве живота. А за такву објективност способни су само они људи, који располажу личном одлично израђеном психичком организацијом, обдарени снагом уметничког посматрања а уз то обдарени снагом умети се маштом пренети и унети у туђу душу, у туђи живот. Наставником као интерпретатором и судијом прошлости могу бити само велике личности, тј. личности ауторитативне својим утврђеним и признатим погледима, идејама; личности водеће и постојано везане за живот и друштво, јер само таква личност, поред знања свестраног тумачења и излагања историје као наставног предмета, може поуздано дати и ауторитативну критику па и осуду живота једне епохе, друштвеног постројења, водећих личности и тсл. Само онај, који у себи оваплоћава све оно најлепше, најузвишеније, најчистије свога времена, може схватити, пробрати, изучавати и волети прошлост и њене разнолике, њене многобројне и компликоване елементе и манифестације. Само бнај, који је ма кад преживљавао и преживео нешто велико, узвишено, умеће и моћи ће разумети, схватити и предавати другоме то узвишено и велико, што је некад било у ближој или даљој прошлости. Сагло онај, који изграђује зграду будућности, има права на звање судије прошлости. Ове и овакве строге захтеве одређује Ниче историчарима, који хоће и желе другоме да предају и тумаче повесницу човека. У свом делу „О корисности и штетности историје" Ниче детаљно расматра све услове, при којима предавање историје може имати најпозитивнији значај за образовање. У овом расматрању, он износи неке своје мисли, које имају несумњиву и велику педагошку вредност, те се на исте треба нарочито осврнути. Историја може служити човеку кроз тројаке облике. Човек се може њоме користити као социјални радник и изградитељ будућности, као чувар прошлости који поштује предања и старине; и најзад, као борац, мученик и ишчекивалац ослобођења. Овим трима облицима одговарају и три Ничеова ступња историје, које он назива: монументалном, антикварном и критичком способношћу предавања и тумачења историје. Историја нре свега служи социјалном раднику, који води борбу са заблудама своје средине, са непросвећеношћу њеном, јер осећа уједно и потребу за учитељима и утешитељима, које он не може да нађе у средини својих савременика. Да не би духом пао под утицај слабих, неверних, малених, познатих и индиферентних типова, — радни и високо настројени човек мора с вре-