Просветни гласник

480

Просветни гласник

Младић који би са високог пиједестала „Чисте науке" и научне објективности, хладно и критички излагао своје извесне приговоре историјским појавама и чињеницама — такав „злосрећник" изгледа Ничеу несимпатичним, извештаченим и незрелим младим човеком. Ниче жели да се омладини уопште не дају многа знања, која њихова „пласгична и имагинативна моћ" не може прерадити и разрадити, тј. не више, него што може да прими и понесе њихова душевна моћ, као материјал за изградњу њихове духовне природне личности. Све остало елиминирати-одбацити. Предговор своме делу „О корисности и штетности историје за живот", Ниче почиње речима Гетеовим: „Мени је одвратно све, што би моје знање, без мога рада увеличало, а што не би непосредно увирало у живот и што не би непосредно истицало из живота". Ово дело Ниче није управио противу историје као науке, нити противу њених претставника, већ противу оне безживотне, суве мртве и апстрактне форме предавања историје, као и противу оних „размажених празних љубитеља науке", који се као „кепеци пентрају по пирамидама и сфинксама велике прошлости", једино ради личног задовољства, никад и не помишљајући на службу човечанству, нацији, култури; противу оних, који себе називају „историчарима", а о живој историји човечанства, о њеној важноети немају довољно ни дужних обзира, ни довољно смисла, јер они не живе у „историји", већ у кабинетима и библиотекама. Пошто они не познају живот и људе, и пошто не живе вишим стремљењима свога времена, а уз то не познавајући духовне и праве потребе својих савременика, нити изразитост социјалне структуре живота садашњице —• они се, каже Ниче, баве науком као спортом, те им је свеједно, коју област студирају. Они са подједнаким задбвољством прилазе Демокриту, Хераклиту, Филоиу, Бекону, Декарту, Грцима, Енглезима, Турцима. То су, по смелом изразу Ничеовом „евнуси науке" и као год што је евнуху свака жена индиферентна — тако је и овим „спортманима" неприступачан прави и живи историјски ток живота, који непрекидно струји кроз све манифестације и појаве његове. Ови овом животу нису у стању прићи са одушевљењем, са оним дубоким емоцијалним учешћем, већ само „чисто. научно". Све ово Ниче не говори ради заштите и истицања вредности ненаучних тенденција, већ да утврди и истакне да по његовом уверењу, наставником и правим тумачем историје -може бити само онај, који изобилује љубављу према животу, који је одушевљени идеалиста, управо човек, коме је наука само врсна помоћница и одлично средство за изучавање социјалне конституције данашњег живота, а уз то и припрема за изградњу лепшег будућег живота.