Просветни гласник

Фридрих Ниче о настави историје

479

Такво апстрактно-теоретско предавање историје у средњим школама, јест продукт једног стеченог иеразумевања посла. Ниче је често указивао на погрешке оних учитеља-научника, који сматрају, да се њихови ученици много интересују научним проблемима историје, те с њима обично опште одвећ високим стилом. Међутим, право научно интересовање и смисао научног излагања, може се јавити и пробудити тек у доцнијем, зрелијем, чак зрелом узрасту и добу. Четрнаестогодишњак или петнаестогодишњак се мало може интересовати, например, проблемом феудализма или опадања папске моћи и власти. Записи, мемоари, дневници, писма великих историјских личности, сваког дечака тих година много више интересују и на њ јаче утичу, него најјачи и најбољи научни чланци о еснафима и занатско-радничким покретима или о градском комуналном пословању. Јер, при предавању сваког предмета треба истицати и тражити ону садржину, тражити она дела, која ученике највише интересују. Ето, то је, по Ничеу, исправан пут. А у свакој другој врсти научног излагања, тумачења или генералисања могу бити схватљива та излагања само онда, ако су постављена на упознавању са животом правих историјских личности, истински животом богатих изградитеља историје. При изучавању живота тих радника не смеју се заборавити и оне разне и важне стране и моменти социјалног живота, у коме су се кретале и у коме су радиле ове личности, и то све пластички и живо приказано и у органској вези са судбином тих личности. Овим се добија јасна, жива и коикретна слика времена, средине и личности једне. историјске епохе. Сваки детаљ социјалне целине, њеног битства добија јаенији и разговетнији смисао и одређеније значење; све постаје занимљивије, интересантније, реалније и схватљивије, уз један екладан и добро осветљен колорит —■ само ако се све ово доведе у везу са животом и судбом личности. Стално, пак, теоретисање и анализирање научних чињеница води развијању доктринарства и научног резоновања. Ове појаве се примећују при обрађивању литературе, кад се место дужег и темељног психолошког и уметничког студирања самог дела, главна пажња обраћа на тако звану основну-главну идеју, на етички или опште социјални значај и 'циљ тих дела или кад се она разврстају по захтевима, например, естетског формализма. На овај се начин често обогате појединци разним теоријама, идејама, принципима и научним аксиомима, као и апстрактним схваћањима моралног и естетског. Али, сви они нису могли себе обогатити схваћањем самог лшвота, израженог пластичким и живим начином у уметничким и научним делима.