Просветни гласник

483

правог стања ствари. То бива увек, кад се тим методом користе мали и ситни, који ие живе животом свога времена, који не разумеју и не схваћају то време. О другом начину обрађивања историје, познатом под именом антикварним, Ниче говори, такође убедљиво и документовано. Историја је потребна не само човеку од посла за науком, човеку . активног духа, већ и човеку — чувару и читаоцу прошлости, па и обичном свакидашњем човеку. Сви они прилазе јој са страхопоштовањем и љубављу, као и са обилним интересовањем за временом из кога су они потекли и у коме су се родили. И све што је очувано и доепело до нас из прошлоети, они ће брижљиво чувати. Стари прадедовски орнаменти, иамештај, одело или томе слично, добијају у њиховим рукама нов значај; најнезнатнији, .најсићушнији, застарели, порђали стари предмети добијају карактер нечег сасвим другог, вредноснијег и светијег, благодарећи само томе, што се у њих уносе љубав и душа човека који их воли и цени. Исиорија њиховог града уједно је и њихова лична историја; они у њој разумеју све и све им је тако блиско и драго; градске зидине са оним типичним кулама, наредбе и заповести Градског већа и управе, народне светковине и свечаности ■— све то за њих постаје вољеним дневником њихове младости и младости њихових предака; у свему томе оии налазе себе, своју моћ, свој труд, своје симпатије и радости, чак своје грешке и заблуде. Кроз далеку, тамну и неразговетну прошлост они инстинктивно осећају и сазнају душу свога народа, као своју сопствену. Они осећају ту прошлост и продорно прожмани њоме, они је прелиставају, у њој се лако сналазе, умеју да се у њу дубоко урију, следујући хронолошке догађаје, готово инстинктивно разумејући и решавајући смисао многих тих већ искварених и оштећених споменика и докумената прошлости. Тако је и Гете стајао, прича Ниче, пред штразбуршком катедралом, творевином Ервина фон Штајнбаха: под бујицом снажним осећања, у пролазу кроз мрачне делове историје, Гете први пут сад свестрано види ову творевину немачког духа, „плод силие, самосвојне немачке душе". Тај дух руководи и италијанску епоху уметничког стварања, који је пробудио у њиховим песницима антички италијански геније и „изазвао поново звуке старе лире, како говораше познати уметнички критичар и историчар — Јакоб Буркхардт (1818—1897). Али у том „антикварном" облику обрађивања историје, крије се и једна велика опасност, ако то обрађивање долази од човека недовољно или нимало посвећеног и упознатог са духовним тековинама свога времена. Антикварно упућивање увек окружи