Просветни гласник

484

Просветни гласник

човека најужим хоризонтом; оно потиуно мимоилази цео поредак и ред појава, а није довољно само то да види — да види исувише близу део по део и оделито од делине. То антикварно учење није у стању да одреди и обухвати целину и да све сматра подједнако важним. Тако може доћи дан, кад ће све старо из давне прошлости добити у очима људи брзо високу вредност и бити поштовано као еветиња, што би изазвало мржњу према свему новом, савременом и развојном. Антикварни култ историје изумире оног часа, кад га престане надахњивати и обасипати нови савремени живот. Тада се уместо побожне љубави према древној прошлости почне развијати слепа, пристрасна и догматична приврженост према прошлости или се развија страст за сабирањем и жудним умножавањем свега, што је негда егзистирало. Такав облик изучавања историје мора имати постојану контролу; и зато, да се не би човек у својим стремљењима и у своме раду нашао по страни, удаљен од савременог живота, као и да би остао и даље продуктивни и истрајни истраживач, он у раду са монументалним и антикварним начинима истраживања и проучавања прошлости мора узети у обзир и онај трећи облик у изучавању историје, познат под именом критичког облика. Човек треба да има увиђавности и довољно упућености, да би с времена на време разбио и одбацио извесне нездраве појаве прошлости и истих се за увек ослободио, ако му се оне мешају у послове истраживања, сметајући му у послу, у који он верује и коме он служи. Кад њему буде јасно да није умесно постојање неке појаве, на пр. неке привилегије, касте, династије и уједно запази и види унеколико и њихову заслужну и светлу прошлост — тада он обраћа свој критички поглед на сву прошлост тих појава, потсецајући њихове корене, немилосрдно газећи и уништавајући њихове лажне светиње. Овакви случајеви увек су били опасним процесима, опасним за сам живот. И људи и епохе, који служе животу тиме, што суде и руше прошлост, увек бивају опасним и кобним, како по људе, тако и по читаве епохе. А у самој ствари, пита Ниче, како ће се наћи праве границе у одрицању прошлости? Управо и тачније речено: докле се сме ићи у овом одрицању? Ниче мисли, да умети тачно одредити ту границу, зависи од тога, колико су дубоке и јаке интелектуалне способности човека у разумевању живота свога времена, у колико је у њему развијено осећање правде и хуманости. Што је он јаче осећа, што је свестраније разуме и схваћа и што врелије љуби живот и људе уопште — то ће и он бити сигурнији, да ће увек са пуно поуздања и наде, са оним надежним инстинктом бити на правом путу и исправном гледишту. Он ће са подједнаким успехом и увек на