Просветни гласник

изван ефера чисто научног тумачења постала мртвом, хладном, мучном, чак страшном. Он је није могао више гледати; чинила му се страшном као привиђење. Ниче говораше, да су баш код оног човека, који је богат научним познавањима а сиромашан топлотом љубави према човеку, баш тиме подрезани корени његове животне моћи; он је баш зато осуђен да угуши у себи сроју људску природу. За буђење виших осећања, саосећања, духовног контакта и правог људског односа према животу и људима, оног интимног схваћања душе човекове, много више пружају и обилатије дају уметности и вештине, него наука. Ниче претпоставља, да ће само онда, кад се омладини буде историја предавала и тумачила једним чистим уметничким сликањем, рељефним, пластичким излагањем и кад буде у средишту свега тог излагања историје — човек, само ће тада и историја бити у могућности да пружи потребан континуитет и да буди и развија животне инстинкте и здрав емисао живота и његове снаге. Али нажалост, жали се Ниче, такво уметничко схваћање историје противуречило би духу апстракција нашег времена, времену неуметничком, склоном анализи, које уметничко схваћање историје назива нетачним и погрешним. По мишљењу Ничеа, ово велико преовлађивање научности у савременом систему образовања духа, доноси највећу штету тиме, што омладини односи оно време, које јој је неопходно за буђење и развијање осећања и воље. Међутим, главне и основне узроке нашем најактивнијем и најплоднијем раду-не треба тражити само у „научним уверењима" већ у области осећања, опажања, инстинкта, у области свеснога и потсвеснога. Идеје, теоријско наше убеђење, говори Ниче, — то су сенке наших опажања и оне су увек празније, некорисније, нејасније, тамније него та опажања. У нама је нешто, вели он, нашем сазнању недостижно, неко чврсто, раније стечено решење, раније постављеног питања. При сваком крупнијем проблему чује се оно стално: „То сам ја". Ако то наше унутрашње ја неће, не жели и не воли — неће нас моћи никакво научно убеђење иинашта принудити или привући. А ако је оно слабо, тј. ако су наши здрави инстинкти увели, опажања потамнела, осећања утрнула а воља болесно млитава — тада и најбогатија научна спрема нема вредности, а наша личност тек се тада рељефно указује слабом, безвољном и неконструктивном. Милош Павловић