Просветни гласник

Државни спортеки одбор

489

време није ништа друго, него ритерско службено образовање. Оио не служи развијању личности него јачању руке која носи мач. О неком раду у ширину не може бити речи, пошто на турнирима имају право да учествују само племићи, који их и приређују ради своје разоноде. Хришћанство је дошло да спасе човечанство, али је као жртва пао тада већ изопачен олимпијски дух. Дух аскетизма обузима људе, жељне спаса душе, и чини да они прожети њиме заборављају и презиру своје тело. Морало је да прође неколико векова развоја људскога ума, па да се он вине тако високо да би могао да гледа у прошлост. У тој прошлости открива човеков ум неисцрпну ризницу сазнања. Из те ризнице рађа се нови дух дух препорода који је омогућио човеку да понова нађе своје психофизичко биће. Средина и крај XVIII века обележени су новим гледањем на чов^ка, његов развој и његово васпитање. Захваљујући интуицији великих умова XVIII и XIX века дошло се до основних истина које данашње науке са својим емпиризмом и анализом само разрађују и потврђују. Умови Базедова, Гуц-Муца, Песталоциа и Жан Жак Русоа осетили су основу човека у природи и видели пут који дете преваљује у скраћеном времену од ње до савремене личности. Отуд и Русоово проповедање о враћању природи у циљу васпитања. То су основне истине на које се ослања савремено телесно васпитање, које почива на плејади људи међу којима се истичу имена Амороса, Линга, Јана, Тирша, Арнолда, Демениа и других. Нарочито се истичу: Линг, који је телесном вежбом дао медицинско-научни правац и Јан и Тирш, који телесном васпитању дају национални смер. Утврђује се теза да телесно васпитање 'мора да чини нераздвојни део у процесима васпитања. Најновија научна испитивања довела су до промене гледишта на битност човечјег организма. Тако физиолошка и психолошка испитивања и истраживања приближили су нас у многим случајевима оном неодређеном моменту када се завршава физиолошки процес, а када почиње оно божије претварање телесне енергије у стање свести, мишљења, осећања и воље. Ова нераздвојна граница између светова духа и тела доводи нас конзеквентно да се старање о духовном развоју човека чврсто везује са потребом телесних кретања и вежби. Наше тело је темељ нашег постојања. Оно је извор свих наших колико телесних толико и духовних преживљавања. Свако занемаривање хармоније тела и духа доводи до поделе у људској особи, која се изражава тиме да у крајњем случају може интелект, осећање и Просветни гласник бр. 9 4