Просветни гласник

520

Просветни гласник

видуалистичких идеја са запада, и да треба оба та узрока отклонити као први услов за обнову српске државне и српске социјалне мисли. Државнику није било тешко, у вези са тим смерницама, одредити и практичан програм наше спољне и унутарње политике: зауставити споља пропадање српског племена а изнутра распадање задружнога и српском народу од старина својственог начина живота. Главни задатак просветној политици мора бити јачање српског национализма, а социјалној сузбијање западњачког политичког и привредног индивидуализма који је, пресађивањем страних либерално-економских установа из приватнога и јавнога права, већ био дубоко начео и нашу задругу на селу и нашу заједницу у граду. Познато је с каквом је љубављу Стојан Новаковић испитивао и проучавао, не само као историчар него и као социолог, порекло и организацију нашег села у старој српској држави. Он је закључио да српско село није имало никад ништа заједннчког са примитивним аграрним комунизмом као руски „мир", него да је постало и развијало се вековима на крвној подлози породице и задруге. Улога и значај нашег села у народном животу не могу се никад довољно нагласити. У историји Првог српског устанка и у првим напорима за обнављање наше старе државе главна улога припада селу а не граду. То се исто може рећи, и после наше последње катастрофе, о заслугама нашег села у борби против комунизма убаченог са стране. Сад више него икад научна расправа Стојана Новаковића о српском. селу има значаја, јер је и сувише јасно каква је улога самом судбином нашег народа намењена нашем селу у будућем препороду и обнови садашње српске државе. По суштини своје природе, Стојан Новаковић је, у ствари, био понајпре државник па тек после све друго, то јест филолог, историчар и књижевник. Он се, у току свога многостраног стварања, увек чврсто придржавао државничког гледишта. Он је државнички гледао и на историју и на књижевност, па и на саму филологију. Као филолог, он није упадао у погрешку старе школе која је сву ерудицију у филологији сводила на етимологију. Проблем речи је, нема сумње, један од основних проблема човечије душе. Са њим је у најтешњој вези однос нашег духа према моралном закону и умној истини. И библијски, била је у почетку „реч" Ј10Г0С као најактивнији принцип у стварању света. Реч је ,,дело", не само по унутарњој функцији говорних органа који врше известан физички и психички напор, него и по спољним последицама које могу добро или рђаво делати. Говор је не само битна психолошка него и најглавнија физиолошка разлика између