Просветни гласник

524

Просветни гласник

смо као неки пропали племићи којима ништа није остало од славних и богатих предака, сем голе успомене на старину њиховог порекла. Ми живимо стално на рачун Душановог царства и косовских јунака, док око нас свуда куља стварни и сурови живот. У ствари, ми смо мали сељачки народ који треба да избије много штошта себи из главе. Ми се морамо лечити од наше болесне романтике, јер нам она може сасвим помутити и ово мало памети што нам остаје. Мало мање Фантазије у нашим усијаним главама, а мало више озбиљности у схватању правог нашег положаја и у владању собом . . . Године су прохујале од тог времена, али су моје успомене на Петроградске вечери остале увек свеже и поучне. И кад год би наш народ запао у какву тешку ситуацију, ја сам помишљао на Стојана Новаковића и питао се како би он у том случају поступио и шта би говорио. Пре наше последње катастрофе, уверен сам, он би свим силама одвраћао српске политичаре од сваке непромишљености, а нарочито од сваке ратне авантуре. —- Све, све, само не у рат, говорио би им он . . . Сачувајте земљу и народ, ма и по цену најтежих дипломатских жртава. Сваки рат значио би за државу смрт, а за српски народ смртни ударац. Држава се може само у миру одржати. А изнемоглом српском народу мир је потребан као насушни хлеб да се, после толиких губитака у прошлим ратовима, поврати и поново стане на ноге. Ако вам није стало до државе, дужност вам је да бар водите рачуна о судбини српског народа к-оји је из првог светског рата изишао и сувише проређен, а у другом би могао бити и сасвим истребљен . . . После катастрофе, Новаковић би, сећајући се народне клетве и не штедећи ничију осетљивост, узвикнуо: — Великаши, проклете вам душе! Ви сте лакомислено проћердали једно велико насЂеђе, једно још веће и славом увенчано име, а са тим именом и један највећи морални капитал који је икад једном народу био од Бога подарен. Нека вам садашња народна несрећа, највећа и најтежа у нашој историји, служи у будућности као вечна опомена . . . Ја бих испунио само упола своју дужност према српском народу и промашио бих главни смер овог предавања, кад не бих, за ово пола минута времена што ми још остаје, одговорио и на питање: шта би Стојан Новаковић сад и делом урадио за спас свога народа. Он се јамачно не би, као многи други интелектуалци, повукао у „кулу од слонове кости" и сав предао својим омиљеним студијама, посматрајући равнодушно опш г !у пометеност, као да се за српски народ не поставља сваког тренутка питање „бити