Просветни гласник

Стојан Новаковић као државник и дипломат

523

наследили су стару српску властелу, а са њом и старе српске мане — ЗАВИСТ И НЕСЈ10ГУ. Ништа није било тако мрско Стојану Новаковићу као те две ружне особине. Њима је он приписивао национални дефетизам свих „политичких кукавица", како је он називао куртизане и демагоге. Једни ласкају владаоцу, а други народу. Сваки од њих обмањује суверена коме се клања. И тако се у држави стварају два извора власти, што и сам народ осуђује као ненормалну појаву, јер „једна земљаадва господара, нит' је било нити може бити". И владаоцу и народу мора се увек храбро говорити и истина у очи рећи — тако је у свакој прилици поступао Стојан Новаковић. Време ми не допушта да наведем неколико карактеристичних епизода из његових односа са краљем Миланом који га је више ценио него волео. Претерано строг и неправичан судија према самом себи, Новаковић је био строг али правичан према другима. У политици је временом постао још и строжији него у књижевности. Томе је било више узрока. Поменућу само, као један од последњих, његово опште разочарење које је владавина последњег Обреновића код њега створила '. То су биле баш оне неколике године које је у Петрограду као посланик провео. Њему је било тешко подносити неугледност Србије тога времена и неплодност њену како на политичком тако и на културном пољу. Кад би се тренутно и појавио какав сумњиви весник ведрије будућности, Новаковић би са поузданошћу и потсмехом искусног судије, имао обичај да каже: „Целог лета једна репа, па и она црвљива". У тим часовима суморног расположења, он ми је често пута с меланхолиЈом, али не и без ироније, говорио о нашим интелектуалцима и њиховој политичкој романтици. Издвајао је само Николу Пашића кога, уосталом, није сматрао за интелектуалца. Оно што га је највише приближило Пашићу, то је трезвено политичко расуђивање и природна простота Пашићевих концепција како у спољној тако и у унутрашњој политици. — Овај ми се човек допада, рекао ми је Новаковић после једног подужег разговора с Пашићем о будућем српском уставу ... Из њега веје неки здрав, једар и сиров реализам. Он никад не губи везу са животом на земљи, додир са људима онаквим какви су, док остали наши политичари зидају куле у ваздуху. Они живе као у некој историјској обмани и из заклона тога варљивог илузионизма не виде стварност. Да ли ће се икад отрезнити? . . . Срби су добри песници, али рђави политичари. Ми, као и све донкихотске сањалице, дању нападамо на ветрењаче, а ноћу посматрамо догађаје у свету са зидина наших кула и замака који постоје само у царству наше маште и наше епске поезије. Ми