Просветни гласник

522

Просветни гласник

„Ја и сад мислим, нарочито зарад наше мушке и женске омладине — пише Стојан Новаковић на неколико година пред смрт •—- да лепа књижевност не треба да остане само фотографски апарат, којим се живот, уметнички и без икаква задатка, снима такав какав је, него мислим, да она никад не треба да изгуби своје васпитачке задаће. По околностима у којима наш народ живи, та је страна, може бити, потребнија него другде." 1 ) За њега је књижевност, као и свеколика уметност, имала да служи народној заједници, дакле људима. Све што човек ствара треба да служи човеку. И ја мислим да ту лежи и морална и социјална истина. Шта више човек се труди да потчини себи и оно што он није створио, на пример природу, њене снаге и њена богатства. Ја нисам присталица егоцентризма, јер ми не можемо да разрешимо ни из далека загонетку финалности људскога бића, и не знамо какво је место и улогу провиђење доделило човеку у општој појави материјалног и духовног света. Али оно што знамо и што видимо, то је да се човек сам понаша и ради тако као да је он доиста центар свеколиког створеног света. Сва стремљења у човеку уперена су томе циљу: човек ХОЋЕ да постане средиште васионе и влада се тако као да је она због њега створена. Можда се, на крају крајева, он не вара. Ако има право, онда у тој његовој илузији лежи и метафизичка истина. Рационално, то је нерешљива тајна у којој се можда крије и прави смисао живота. Ко би имао кључ једнога— имао би кључ другога. * Сазнање историских узрока наших најтежих потреса и поремећаја у прошлости довело је Стојана Новаковића, и као научника и као државника, до овог потпуно реалног становишта у области практичне политике и владавине: пошто су сви конци државне власти сконцентрисани у рукама једнога човека, а сви извори државне снаге у мишицама целога народа, способност код владаоца и сложност код народа два су првобитна услова за благостање у држави. Али како да се то постигне? Са неограниченом љубављу Новаковић је продубљавао особине свога народа. И као озбиљан и строг судија запазио је поред врлина и мане. Он је осудио једну кобну црту у карактеру наше старе властеле као главни унутарњи узрок пропасти наше средњевековне државе. Већ пре њега, наш је народ жигосао ту црту познатом клетвом: великаши, проклете вам душе! Али клетва није ништа помогла. Српска интелигенција и српски политичари

Поговор у наведеном преводу.