Просветни гласник

СТОЈАН НОВАКОВИЋ КАО НАУЧЕЊАК

Када је у лепој књижевности реч о делима сталне вредности, класичнима, онда се увек мисли на она која у свима временима налазе пута у срца свих људи и заносе их својом лепотом. Само су она бесмртна. За научне радове није тако лако утврдити чија је вредност ваздашња и чији је живот вечит. Нарочито то није лако учинити у области духовних наука, а особито у историографији. Иларијон Руварац је с пригушеним болом писао о горкој судбини критичких историчара који своје радове морају непрестано исправљати и допуњавати, како се већ објављују нови извори или друкчије тумаче из раније познатих. Према томе, они никада нису завршени, а још мање савршени. Његов бол је разумљив, али није оправдан. Неизмењивост облика не може бити извор сталне вредности радова у духовним наукама. Њу треба тражити на другој страни, пре свега у способности постављања нових научних питања и у вештини изналажења најпоузданијих путева за њихово решавање. Ко у духовним наукама покаже и докаже такве способности, његова су дела сталне научне Ередности, јер само преко њих води пут вечној истини, ваздашњем идеалу свих научних трудбеника. Песницима је дано да стижу своме циљу, а научењацима је суђено да га само сагледају и да му се приближе. Зато даровити млади људи инстиктивно и улећу у песништво да преко њега уђу у вечност, прирођену тежњу мисаоних бића. Тако је почео свој рад на књизи и Стојан Новаковић и тек разочаран у њему пошао је тежим стазама које воде слави, научним. У својим напорима око напретка српске науке био је ученик Ђуре Даничића, кога је желео достићи по дубини његових научних настојања, а у ширини научних напора далеко га је надмашио. Кад се одређује место Стојана Новаковића у развитку наше науке, онда се ни часа не може оклевати са његовим постављењем у часну врсту даровитих и марљивих трудбеника око нашег језика и око наше прошлости, која почиње са Павлом Јосифом Шафариком, па преко Вартоломеја Копитара, Вука, Фрање Миклошића и Ђуре Даничића води до Стојана Новаковића и до Љубе Стојановића, да се ту, истањена, раскине и разиђе у више праваца. Главна карактеристика свих споменутих научника