Просветни гласник

534

Просветни гласник

јесте марљиво сабирање научне грађе, које иде до грозничавости. Што се пропустило у вековима робовања, то је требало надокнадити у деценијама слободе, пошто је било јасно као дан да без довољно сабране грађе не може бити успешнога научнога рада. Што су код срећних народа вековима радила читава научна друштва, то су код нас морали покушати да обаве појединци, свесни тешкоћа у које су улазили када су се научнога посла лаћали. Па и поред свих сметња у научном раду, које стоје на путу нашим научењацима, Стојан Новаковић је'ишао неколиким путевима и обрађивао неколико грана наше националне науке. Њега је само прирођена трезвеност и развијена марљивост спасла од опасности да постане плитак сваштар. Разапет на неколико страна, он је успео да у различитим подручјима наше науке да толико и таквих радова да би они с чашћу могли испунити животни задатак неколиких научника. Значи, у личности Стојана Новаковића остварила је његова савесна марљивост оно што би довољно било да осигура трајно к часно име неколиким научницима. И то не уским, и не лошим. Стојан Новаковић је, као ученик Ђуре Даничића, ушао у науку преко филологије. Његовом првом научном раду учитељ се задивио, а други је веома оштро оценио. Мудри учитељ није мазио драгога ученика. Уопште није Стојан Новаковић ни у књижевности, ни у науци мажен, јер није имао природу умиљатога јагњета и није се никада желео кретати у гомили љигавих ласкаваца. Што год је постигао, мучно је до тога доспео, а и ту су му чињене врло оштре и често сасвим неоправдане замерке. Тако то увек бива с људима који имају храбрости да буду усамљени. Филологија је била прва научна грана у којој је Стојан Новаковић стекао солидну спрему, и ма да је он касније само изнимно и узгред улазио у филолошке студије, осећа се у свим његовим радовима из језика да су темељи његова знања чврсти и да га је он, што је нарочито важно, читавог свог века усавршавао. Размак у врстама његових филолошких напора огроман је — од лигвистике која граничи с физиологијом па до издавања споменика писаних старим српским језиком. Осим научнога рада, морао је Стојан Новаковић, као филолог, обављати и школски, као наставник на Великој школи и као писац уџбеника. У свима гранама овога по себи пространога рада он је увек систематичан и свагде поуздан. Од науке о језику само је један корак до историје књижевнссти. И Ђура Даничић, јако склон специјалним истраживањима, неговао је поред науке о језику и историју књижевности. Док се бавио с ове две научне гране, налазио се Стојан Новаковић у