Просветни гласник

Стојан Новаковић као научењак

535

оквиру рада свога учитеља, иако је од њега имао прилике да се више поучи о језику него о књижевности. Зато напори €тојана Новаковића око израђивања целокупне историје српскб књижевности и имају много вишу научну вредност неголи његови покушаји из науке о језику. Он је први дао Србима Историју српске књижевности (1867), у којој је за читаве одељке био упућен само на своје студије; друго издање ове књиге (1871) било је многобројним ђачким генерацијама Једини путовођа кроз нашу књижевност. Током рада на овом делу морао се Стојан Новаковић уверити да је н&учни рад у историји књижевности немогућ без добре библиографије, и није устукнуо пред задатком — који у срећном свету читава друштва обављају — да сам састави српску библиографију. Најлепша, али и најболнија похвала овога напора јесте да је Српска библиографија Стојана Новаковића, изашла 1869, остала до данас једино и јединствено дело те врсте; годинама јој је он састављао и додатке. Од свога учитеља он је научио да се књижевност не може проучавати без знања језика; сам је сарађивао на Даничићевом Рјечнику из књижевних старина српских. Од њега је научио и да се књижевност не може разумети без довољно текстова, па је наставио, и у том правцу, напоре свога учитеља, те је издао огроман број старих српских књижевних састава — од записа до романа. За своју библиографију је могао наћи више потицаја и примера код Шафарика неголи код Данкчића. Ја с разлогом истичем претходнике Стојана Новаковића у свима гранама његових научних напора, јер научници склони систематичном раду, као што је он несумњиво био, увек теже да своје радове повежу за ранија дела трајне вредности а да ипак својим напорима изазову код других даља научна настојања. За своје претходнике умео је Стојан Новаковић редовно да изабере научнике чији је рад могао да послужи као частан углед. У српску историју увео се Стојан Новаковић преводом Српске револуције од Леополда Ранкеа, који је изишао, само до 1813 год., у штампи 1864. То је, стварно, његов први исторички рад. У самостална историчка истраживања упустио се он много касније и дао у својој првој историчкој расправи дело које је дс данас сачувало своју научну вредност. То је његова студија „Земљиште радње Немањине" (1877), у којој је он одлично спојио тадашња сасвим нова схватања у свету о важности земљишта за развитак народа, код нас одомаћена преко Бекла и Дрепера, са српским критичким историчким правцем Иларијона Руварца, те је дао за себе типичан исторички рад-студију широке концепције, ослоњену на општу историју и до минуциозности марљиво