Просветни гласник

536

Просветни гласник

израђену. У њој је већ сав Стојан Новаковић као историчар; сличан рад овоме „Српске области X и XII в." изишао је три године касније (1880). Да ли се имао Стојан Новаковић у кога угледати док је писао ове капиталне расправе? Директно јамачно не, али много поуке могао је црпсти из одличних путописа Јована Ђорђа Хана; мало после прве Новаковићеве студије објавио је Константин Јиречек своје одличне расправе о војноме путу од Београда до Цариграда и о трговачким путевима и рудницима Србије и Босне у средњем веку; Стојан Новаковић је његов претходник у овој грани научног рада. За ову врсту научних занимања Стојана Новаковића мора се особито истаћи да је она на граници између две области, историје и географије. Она је тек у нашим данима упозната као извор особито важних научних проблема које читав низ наука не сме превидети — од историје и <:оциологије, па до правних и економских наука. Стојана Новаковића су вазда привлачили ови тешки и драги проблеми из његове младости и он их је читавог века с љубављу неговао као научник и никада их није сметао сума као политичар. Куда год се кренуо у испитивањима српске прошлости, Стојан Новаковић је наилазио на Византију. Где год је желео дубље заронити у српски средњевековни развитак, морао се пре тога упознати с византинским да, већ стар, доспе до уверења, како фазе развитка српске државе непосредно зависе само од степена снаге византинског царства. Још почетник у науци, Стојан Новаковић је уграбио прилику, чим му се пружила, да српске читаоце уведе у живот Византије, да их упозна с њеном културом, за коју је слутио да је најмоћнији извор српског духовног развитка. Док је још као младић проучавао протокол магистрата свога места рођења, он је већ могао назирати, како су византиски закони ухватили тако дубок корен у Србији да су се Срби и после губитка своје државне самосталности управљали по њима и пр свом обичајном праву. То откриће одвело га је високој мисли, како у развитку Срба има стварно само два доба; прво од пресељења у садашње српске земље па до васкрса модерне Србије, и друго које почиње с Карађорђевим устанком. У ученом свету се дуго времена српско право изједначивало с Душановим Закоником, чија су издања у младости Стојана Новаковиђа била лоша и тешко приступачна. У жељи да упозна Србе што боље са сјајним спомеником њихове прошлости, он је издао Душанов Законик несумњиво брже него што је по својим студијама имао права на то (1870). Нема сумње да га је и он сам сматрао привременим, јер отада је у читавом низу његових на-