Просветни гласник

Стојан Новаковић као научењак

537

учних намера била једна од најпречих и најмилијих издати све изворе за старо српско право. Постепено је сазревало у њему сазнање да се српско правс у средњем веку састоји од домаћих правних одредаба, од византинског права и од покушаја да се они сљубе у једну целину, Душанова Законика. Више од пола столећа Стојан Новаковић је изграђивао ову, како је на концу написао, „документовану трилогију", коју је издао обратним путем, јер је тако донео ток његових студија: Душанов Законик, друго издање, (1898), Матије Властара Синтагмат (1907) и Законски споменици (1912). Око ових издања споменика старог српског права сјатило се током њихова јављања читаво јато Новаковићевих историчких, правних и филолошких студија. Једна међу првима је „Пронијари и баштиници" (1887) из које су њени читаоци дознали да је то само једна глава из дела „Народ и земља у старој српској држави". Нацрт овога грандиознога рада саопштшо је он у уводу студије „Село" (1891), која је усталасала све теорије о опреклу задруге и земаљске својине код Словена уопште. На основу ове Новаковићеве расправе највише је израђена позната теорија Ј. Пајскера, како задруга уопште није настала на основу словенских схватања породице и својине, него како је она последица византинског пореског система. Несумњиво бп било веома добро, када би ова студија, очишћена од утврђених погрешака, изашла и на коме светском језику:; Стојан Новаковић је био веома скроман када је писао на крају свога „Села" да сва дотадања гледишта о задрузи ,,траже озбиљних исправака". Сличан план за друго велико дело из историје средњевековне Србије наговестио је Стојан Новаковић када је испод студије „Град, трг, варош" (1892) истакао, да је то само одломак из дела „Градови и тргови у старој српској држави". Само остварење ових намера било би частан задатак за читава учена друштва, а Стојан Новаковић их је мислио сам извршити а он је и поред њих писао одличне студије из историје књижевности, из политичке историје и из филологије. Неке су од њих до данас ненадокнадиве, нпр. „Први основи словенске књижевности међу балканским Словенима (1893), Срби и Турци у XIV и XV в." (1893), па кад већ много тога морам оставити неспоменуто, онда да нарочито истакнем бар „Хералдички обичаји код Срба" (1884). Стојан Новаковић је ушао у историчку науку преводом једнога дела Ранкеове Српске револуције, коју је, по трећем издању, касније превео са натписом „Србија и Турска у XIX в." (1892). Њега је, од почетка, несумњиво привлачила исто толико историја модерне Србије као и српска средњевековна прошлост.