Просветни гласник

538

Просветни гласник

Па ипак нема никакве недоумице да се он што је више старио све већма удубљивао у историју модерне Србије. Испод натписа једнога малог састава „Кнез Милош и туркофилска политика" (1905) написао је Стојан Новаковић да је то одломак из дела „Постање нове државе српске у првој половини XIX в.". Дакле, и такво дело је смишљао. Као подлога овога рада несумњиво је замишљен спис „Турско царство пред српски устанак" (1906), јер методичан, какав је био, он није могао претставити своје дело о ослобођењу и развоју Србије без описа стања Турске, из кога је извојевана српска слобода. Подлога је израђена, али од намераванога дела доспео је Стојан Новаковић да објави само фрагменте, као и сви други учени Срби и као што је у свему код Срба. Ти су, иначе, одлични, било да је у њима приказан општи ток догађаја, као у „Васкрсу државе српске" (1904), или да су претресана нарочита питања. „Устанак на дахије" (1904), „Ичков мир" (1904), „Уставно питање и закони Карађорђева времена" (1907); своје учествовање у развитку модерне Србије истакао је Стојан Новаковић највише у делу „Двадесет година уставне политике у Србији" (1912). У свима својим радовима он је, наравно, што је могуће више објективан историчар, али му нипошто није било криво и да се млађи из историје и на примерима старијих уче како треба радити за отаџбину. Говорећи о Првом устанку он је, то не треба никад заборавити, ово написао: „Учимо га, гледајмо га са сваке стране целом пажњом, не бисмо ли познали тежину дужности што су нама, не бисмо ли нашли снаге и мудрости да дело својих старих достојно довршимо." О Стојану Новаковићу као научнику писано је код нас већином с мало поштовања и још с мање љубави. Њему се нарочито замерало што му стил није, тобоже, био сажет, жив и сочан. То му се пребацивало, међутим, у чланцима, и то истим таквим реченицама због којих се прекорава Стојан Новаковић ради свога сгила или чак и грубих граматичких погрешака. Опширност у разлагању пребацивана је Стојану Новаковићу и једном саставу пуном понављања не дубоких мисли, с реченицама у којима кипте плеонизми и таутологије. На те замерке може се, дакле рећи: Врачу, исцели се сам! Нипошто нећу да кажем да је концепција Стојана Новаковића увек савршена, али је редовно добра; нећу ни да браним његову композицију, која је обично механизована, као што је чест случај код систематски организованих духова; а најмање ћу бранити цели његов начин писања који је несумњиво пун доцир-ања, али је грех рећи да се он никада не издиже до високе лепоте и да никада не заноси. И Стојан Новаковић је с муком тражио српски историски стил, и заиста