Просветни гласник

Стојан Новаковић као научењак

539

је неукусно пребацивати му што се при томе није угледао ни на есејисте ни на новинаре. Он је замишљао историчку дужност као много тежу, па није чудо што је упао и у тежи стил. Нећу да прећутим ни другу већу замерку Стојану Новаковићу — што је под крај свога века почео писати историјске приповетке, на ком га је послу и смрт затекла. Ко то чини, он не познаје читав низ великих историчара, који су, у 6олу што им се стручни радови мало читају, почели писати популарне историје, историјске слике и историјске романе. То је случај и Стојана Новаковића, који се не сме због тога кудити, док се други историчари, који су исто чинили, хвале. Због смелих научних планова Стојана Новаковића, које је он доспео само делом остварити, јавила се мисао, да ли је он у коме било облику оставио свој завет српској науци, свој, како се мало тривијално каже, научни тестаменат. То питање је постављено, и дат је одмах и одговор, да је научни тестаменат Стојана Новаковића у његовим примедбама уз Историју Срба од Константина Јиречека. То је сасвим нетачно; уосталом, сличне примедбе написао је Стојан Новаковић и уз историју првог српског устанка од Венијамина Калаја. Не, у тима помало старачким маргиналијама није никакав научни тестаменат, који би, уосталом, као неизменљив, више сапињао науку него ли је унапређивао. Ако се жели знати, шта је Стојан Новаковић оставио српским филолозима и историчарима као савет и завет, онда нема сумње да је он желео видети речник српског језика, израђен по његовом плану и по његовим сјајним примедбама уз Даничићев Оглед. То на првом месту, а одмах затим да је желео остварење својих намера о великим делима из којих је он доспео израдити само одЈгомке: „Народ и земља у старој српској држави", „Градови и тргови у старој српској држави" и „Постанак нове државе српске у првој половини XIX в.". Задаци су постављени, путеви су показани, прве тешкоће су савладане, и успомени Стојана Новаковића одужиће се српска наука најдостојније ако његове намере с његовом научном савесношћу и с његовим српским родољубљем приведе у дело. Тако се здрави народи најчасније одужују успомени својих великих људи. Никола Радојчић