Просветни гласник

Новаковићев рад на српској књижевности

541

органски одређено и везано за народни језик и живот, са изразитим националним особинама — тако да например Немачка књижевност преставља један у себи одређен појам као и књижевност француска, енглеска, или талијанска, па тако и српска како ју је Новаковић схватио и обрадио. Како целина тако и поједине епохе, чак и поједине струје у разним књижевностима имају своје посебне нациналне одлике и обележја, те је например немачка или француска или енглеска или словенска, српска или руска, пољска романтика, поред свих заједничких романтичких особина, свака за себе довољно национално изразита и једна од друге карактеристично различита. Тако је например српска романтика или омладинска књижевност и поред свег утицаја немачке романтике или Младе Немачке и Младе Италије, сва везана за српску прошлост, нарочито за српску традиционалну и стару књижевност ранијих векова и то много више и дубље него за стране ром&нтичке или омладинске епохе или такозване школе. То јединство и целост српске књижевности ипак је досад Новаковић најдубље и најбоље осетио и приказао. За њега и новија и најновија књижевност нису постојале као нешто засебно, управо као нешто одвојено од старе и средње, или као различно од народне традициналне, као што се у временима после њега учило. Он је видео и тражио оне дубље везе њене са прошлошћу, везе чак и заборављене и већ несвесне или подсвесне, али увек живе и вечно трајуће. Као филолог он није био чист лингвиста, кога би интересовао језик само у његовим граматичким и синтактичким облицима, него као оруђе књижевног дакле духовног изражавања и стварања, као што је с друге стране као литерарни историк био далеко од тог да схваћа књижевност као једну врсту уметности ради уметности, него много ближе оном гледању које је изразио Божа Кнежевић у једној од својих умних мисли: Литература је организација целог духовног живота једног народа. Новаковић, чији су најбољи историски радови, по суду најпозванијих историчара, као пок. Станоја Станојевића, из области културне историје, радови као СЕЈ10, НОВО БРДО и ВРАЊСКА ОБЛАСТ и други слични, он је и у књижевности видео пре свега елементе културе, народне првенствено и превасходно, и с таквим схватањем он нам је данас много ближи, и оно што му се пре 10—20 година могло замерити и замерило, данас нам ни близу више не изгледа тако, напротив. Стога нам и Новаковићев рад на српској књижевности и њеној историји изгледа данас много знатнији него што се доскора могло мислити и судити, или мислило и судило. И он је то стварно и у пуној мери и заслужио. Нарочито после искустава која су се и код нас као и другде показала са