Просветни гласник

542

Просветни гласник

литерарном историјом без темељне филолошке подлоге. Утолико више што је Новаковић остао сачуван од оних несумњивих претераности филолошке литерарне историје, које су једно литерарно дело просто разбијале безмерним филолошким и др. коментарисањем и у њему виделе најзад само предмет за језичка проучавања, заборављајући уопште да га посматрају као дело књижевног или уметничког стварања или као израз духовне културе једног народа. Сам књижевни стваралац од првих почетака свог рада, иако скроман као оригинални песник и приповедач, знатнији као преводилац и организатор, Новаковић је увек и у ери најсувљег филологисања, сачувао топло осећање књижевности као уметности, те није чудо например да Новаковић није само критички издавач текста ЈЕФИМИЈИНОГ ЗАПИСА и ПОХВАЈ1Е КНЕЗУ Ј1АЗАРУ, него је и први осетио књижевну и уметничку лепоту Јефимијиног записа, који потом постаје управо један од елемената књижевне и уметничке свести читаве генерације, једно од духовних и културних вредности нашег народа. И као за Јефимијин запис, тако имамо Новаковићу да благодаримо скоро за све, свакако за највећи део свега што знамо од наше старе књижевности и што је његовим радом постало саставни део наше интелигенције и наше културе. Новаковић је издао после темељних студија највећи број књижевних споменика нашег средњег века, наших старих биографија, читав низ наших апокрифа, легенди и дела забавне књижевности, романе о Варлааму и Јоасафу, роман о Александру Македонском и друге. Као и код историских дела и овде се Новаковић није задовољио само издавањем текстова — а сам његов издавачки рад је за узор и пример солидности, савесности, критичности — него је уз текстове давао и опсежне, богате коментаре и уводе у облику и карактеру читавих студија. И ти његови коментари и уводи су увек на висини таквих радова у савремених западно-европских научкика и у сваком погледу чине част нашој науци и премашају далеко сличне ствари из потоњих после Новаковићевих времена, када се појављује читав тип псевдо-научних радова-издања и коментара, погрешно издатих текстова и студија из њих, заосталих за десетину и више година иза сличних европских научних дела. Код неких од цитираних радова, као код романа о Варлааму и Јоасафу и романа о Александру, два од најпопуларнијих дела» средњег века свих европских књижевности, Новаковић је имао прилике да укаже на значај Византије и византиске културе и литературе за наш средњи век и указао је на једно поље рада које је иза њега захтевало читаво систематски организовано студирање, али је нажалост, под другим лошијим утицајима, скренуто с тога правог пута на погрешна и стерилна поља испитивања.