Просветни гласник

Концентрација наставе

547

свести. Међутим, код наставе мора свака формалност и вербалност уступити место унутрашњој садржини, мисаоном назирању о свету и животу. Један од најтежих и по последицама најкобнијих недостатака у нашој средњошколској настави био је недостатак концентрације. Она нам долази као исцелитељски коректив, без којег не може бити говора о правој ресанацији наставе. Реч је о заједничком раду наставника и ученика, којим се искресавају мисли и осећања, на коме се буде и вежбају снаге од којих се ствара, изграђује будући човек. Концентрација значи овде сабраност духа, по којој он бавећи се извесним садржајима учествује у том раду са свима својим функцијама и тако их развија. Да школа буде радионица у којој се изграђује човек, није довол^но да се поједино наставно градиво научи него треба да се и проживи. Од ученика се хоће да на школском занимању проживи доживљаје који ће — ојачани вежбом и прошавши потребну катарзу на. згодној у ту сврху одабраној грађи — постати основним браздама његовог карактера. У тохм је вештина наставникова да ствара такве епизоде живота, да ученике води кроз такве ситуације да им душа уздрхти, да им исте постану искуство, доживљај. Тако, концентрација постаје најважнији педагошки појам у питању реформе, схватајући је као јединствену еманацију свега школског живота и рада у изградњи нашег човека и његовог карактера. Са стране ученика изискује то дакако извесну вољу и капрезање, да се у такву диспозицију ставе да не буду пасивни слушаоци него активни сарадници. У свакој тековини, у свакој мисли, што се у школи стече и осваја, треба да је садржан рад и мука, борба и трудно настојање. Тај рад, та борба и мука чине знање и дохваћене мисли уверењем и усађују га у карактер. Ту муку, тај рад мора свако сам за себе проћи, ту борбу није могуће никоме предати, а ипак само такво знање постаје живим фактором како у индивидуалном животу тако и у развоју друштвене културе. Човеком се може учинити само човек сам, а и народом постаје народ само својим радом. Целокупно васпитање, дакле, треба да се оснива на раду. Све зависи само од тога колико ћемо умети и хтети радити савесно и поштено- Није реч овде о примату између воље и интелекта, него о стварању човека који ће на рад гледати као на принцип живота и морала. Но ко са присвајањем знања везује мисао колико ће му ово вредети за уздржавање живота, а не колико је њиме постао бољи човек, тај не схвата праву сврху васпитања. Узмимо да би неко намерно свога питомца учинио учесником само у интелектуалној култури и не би обраћао пажњу 3*