Просветни гласник

548

Просветни гласник

на неговање савести и воље, на васпитање у ужем смислу, такав би подухват могао створити само чудовиште, ма да се и само јединство наше свести по себи противи остварењу такве намере. Интелектуално васпитање не може се обесценити, али се мора одбацити заблуда као да је оно само за себе довољно за осигурање етичке културе. Хоћемо да утврдимо чињеницу да, како појединац као човек тако и народи и човечанство, нехармоничнмм својим бићем не могу никад стварати истинску културу. Морално васпитање мора отсада бити много дубље и темељније> јер морално осећање недостаје на целој линији. Ако хоћемо да нација крене у нов живот, потребна нам је пре свега морална обнова. Најслабија страна ранијег система била је у недостајању чврсте моралне основе, док је модерни живот са својим крупним и тешким проблемима тражио јаку, свесну, моралну вољу. У таквој атмосфери заиста даље се не може живети. Потребна је велика катарза,- која иревазилази сваку досадашњу меру, да бисмо се решили ове погибељне опасности и вратили своме старом идеализму. Потребни су нам јаки људи, који знају да верују у племените идеале и да се за исте без резерве заложе, који су у моралу и родољубљу неумољиви и непоткупљиви. Да то тако буде, највише зависи од саме школе, јер је она позвана да изгради свест о томе како се најбоље служи одржању и напретку народнодржавне заједнице. Отуд је задаћа средње школе: изградња човека пре свега, а у другом реду давање основа да се спрема за посебно звање у друштву. У живот треба ставити пре свега људе који ће имати смисла за све прилике народног живота и културе, којима ће друштво бити највиша потреба и чији ће рад у животу имати значај правог људског рада. Главно је питање живота како ћемо у своме будућем позиву да будемс људи и вредни чланови заједнице. Наш национализам треба да буде испуњен савременом културном садржином, у добром смислу, у томе је његово оправдање, у томе су и битни услови наше егзистенције. Тако ће средњошколска настава постати племенит понос наше школе, достојанство наше омладине и величина наше земље. Образованост, да се опет вратимо на мисао, није знање које ученика чини вештим у неким предметима, него морална инспирација која то занимање чини поприштем његовог позива. Хтети се приближити овом питању чисто разумним разлозима значило би расипати свој труд; на свом подручју тешко да има којег размишљања коме се не би дало приговорити- Хероји историје нису само зато дали животе што су мислили на величину и моћ своје земље после победе или на зло које би пораз могао донети, него и зато што је та претстава потресла цело њихово биће, пробудила