Просветни гласник

Концентрациј-а наставе

551

Метода литерарно-историског научиог приказивања спада у универзитете, која се не сме примењивати у средњој школи с обзиром на ученике у њој и на њену васпитну сврху- Настава наше књижевности не сме се предати ни једностраном еететизму, поред свег уважења умегничког васпитања. Њена је, додуше, нарочита дужност да искоришћује естетске моменте где их грађа пружа, али овде се ради о принципу, а не о предмету. Својом конкретном грађом из лектире она је првенствено позвана да предводи педагошки рад којим се изграђује наш човек. — Наставници морају бити прожети уверењем да раде на великом заједничком послу и да успех и најревноснијег појединца не зависи еамо од њега самог него и од сарадње његових другова који његов рад допуњују. Означени циљ намеће наставницима веће захтеве и тражи од њих да се потпуно предаду своме послу> да се у градиво уживе, да га из своје душе оживе, да изазивају рад на којем се буде и покрећу све снаге људског бића, учвршћују и усавршавају. Они треба да служе својом унутрашњом истинитошћу и примером, својом љубављу и вером, својим зналачким радом на наетавном градиву, избијајући из њега све васпитне сокове који омладину унапређују и дижу. Јер васпитни рад и не зависи од саме наставне грађе него од духа којим се она освежава и задахњује. Разбудити живо занимање на коме ничу, расту мисли, дозрева дух, буде се осећања и развија воља — то може само наставник који има пред собом идеалне циљеве, који не само зна него воли и верује у оно што ради. Наставник пред чијим духовним очима не лебди идеална слика савршена човека, посвршаваће механички, рабаџиски своје свакодневне послове и неће моћи покренути никакво стварање. Исто тако директор који себи не уме да дочара слику савршене школе, задовољаваће се да му деловодник буде без погрешке испуњен, али његсво настојање неће имати никад живота и полета. Успех рада, да још једном поновимо, зависи од наставника, не само од доброг стручњака и методичара него од личности која се издиже из позадине једног позитивног погледа на живот, са свим својим образовним идеалима. Само под окриљем таквог духа школа може да постигне толико тражене и потребне васпитне резултате. Можемо ли наставнике образовати? Можемо ли уметнике, писце, говорнике образовати? Да и не. Без спреме за ове позиве не иде, али наставник може бити само онај који осећа чисту радост у растењу, дозревању младих људи, чија цела душа трепери с њиховим животом, који сав живи у стварима које има да обрађује. Они који се овог одричу не вреде ништа више него обична зановетала. Од пигања доброг наставника овде је још важније питање како ћемо ова зановетала превести у други позив