Просветни гласник

552

Просветни гласник

као недовољне за школу. Но упоредо с овим треба нагласити да је крајње време да се у наставничком раду престане рачунати са јефтиним идеализмом и да се уважи значај наставничког рада, па да се према томе уреде и услови оне идеално-субјективне диспозиције која је томе раду потребна- Долично уважење наставничког рада и ваљано материјално осигурање први је дакако услов да се наставник у потпуном смислу посвети школи, да му рад у њој ке буде тешка мука и проклета дужност него животно весеље и посвета. У нашој се средњој школи без сумње много захтева из појединих предмета, много има овде споредног, небитног, с обзиром на сврху школе. Предмети су тако пренатрпани, да само одлични наставниди могу од тог мртвила оживети бар нешто. Тако се ученици преоптерећују механичким сувишком који на свест не делује као живо знање способно за развој, него као мртва грађа која притискује и убија вољу. Жалба на обилатост грађе чује се и на страни и провлачи се кроз целу нашу епоху. Треба једном учинити крај предрасуди енциклопедиске наставе, јер од њеног пребујног обиља прети права погибао средњошколској настави. Према овом начелу треба наставну грађу стегнути на најмање, на најпотребније, на само основно, битно и неопходно, у свима предметима и разредима и одредити такве основе и књиге, без обзира на претеране жеље стручњака из појединих предмета, који не умеју -стручњачке жеље да подреде потребама опште образовне средње школе. Свима овим стручњацима треба довикнути ону грчку: не знају колико је половина више од целине. Ово тражимо ради узвишене заједничке сврхе, да бисмо извели велике ствари. Јер само радикалним ограничењем наставне грађе можемо створити подлогу за праву хигијену наставе. за разборито извођење концентрације, која нам се намеће нарочито у нашем времену када остали васпитни фактори, црква и породица, губе своју некадашњу велику моћ и на омладину утичу многи непозвани. Не мислимо да с ограничењем наставне грађе приштедимо омладини напоре, нарочито у времену које тражи јаку вољу, непрекидну активност и једва зна за појаве умора. Напротив, хоћемо да се омладина позове у омладински жигот, у школу рада, да се једном учини крај свакој површности која долази као природна последица дидактичког материјализма. Досад ни најбољи ученик није могао све предмете ни приближно ваљано да савлада, поготозу кад би добио слабијег наставника. Уклањајући из новог развоја сувишан баласт, ми ћемо створити могућности нашој средњој школи да одговори своме главном задатку, да ваљаним обрађивањем наставне грађе постане право вежбалиште духа, да