Просветни гласник

Уметност наше прве обнове сликарства XIX века

561

Тек XIX век је онај који даје реч већем кругу народа Европе. Истина, опет ће Француска бити иницијатор у ликовној и примењеној уметности, Немачка у музици и филозофији, али у сваком народу долазе до израза постепено шири друштвени слојеви и акценти националних школа. Ствара се шира платформа Европске културе. У то доба спада и наша прва културна обнова. Почев од половине XVIII века и ми смо преживели све фазе развоја европске културе, а да смо при томе успели да дамо нешто и од свог специфичног народног израза. Код нас се духовна струјања општег европског значаја огледају поглавито у литератури и сликарству. У том аналитичном XIX столећу код већине европских народа видимо цветање ових двеју грана уметности. То је било доба у коме једна заједничка душевност први пут обухвата цели континент. Иза општечовечанских идеја буди се и једна заједничка свест о припадању Европи. Сваки народ манифестује донекле кроз њу свој карактер. Док су немачки идеали прожимани \Уе11;а115сћаиип^-ом, француски осећањем форме и укуса, италијански лепотом композиције, шпански драматском страшћу, — имали сви за собом један јасан континуитет развоја, дотле је наше ново формирано друштво, једва ишчупано из робовања Истоку, осећало жеђ за афирмацијом личности у непосредном и слободном додиру са човеком и природом. То се збива после вековног колективног и безименог стварања највеће наше народне литерарне вредности, народне епике, која нам је баш у XIX веку осигурала у очима европског света место у тој заједници. Оно што је најбоље створено сада у српској поезији и сликарству. носи обележје интимног. Ређи је епски замах и драмска конструкција са концепцијом колектива. Његуш је можда једини и гигантски прилог наш у том погледу. Страсти, идеје и осећања долазе и сувише индивидуално судбински до израза у динамичној борби са свакидашњицом. Зато је у портрету, у студији личности, најјаче српско сликарство, док је у библиским, историским и жанр мотивима теже наћи један одређени српски став- Своме гледању на свет српски великани дају пре печат своје личности, него неког колективног схватања. Српско средњевековно сликарство било је једна конструктивна целина снажне концепције, одјек једне уравнотежене епохе. Народна поезија моћно се скристалисала у свој моралној величини за време једне тешке периоде под Турцима. У борбеном XIX веку иживљују се пригушене енергије. Проблеми, од ренесанса на овамо, згуснути у 100 година, траже решења у душама индивидуа. Уметнички доживљај зато има дирљиву ноту опоре свежине. Просветни гласник бр. 10 4