Просветни гласник

562

Просветни гласник

Величина и трагика поетског и сликарског позива разумљива је у тако једва још обновљеној друштвеној средини. Највећи су је највише осетили. као Његуш или Даниел, Лаза Костић или Радонић, Јакшић и Крстић. Морална чистота уметникове личности показује се код Срба најзавидније у XIX веку. Нису идеалисти само песници оног доба! И сликари живе заиста за идеале и свој занат. Колико самопожртвовања и оданости својој мисији је гребало тада у примитизној сиромашној Србији или у крајевима аустриске војне границе, у Банату, где се у племенитом такмичењу са Купелвизерима и Барабашима имало доказати да је српски сликар не само дорастао свом позиву и утакмици, већ да има апсолутне високе квалитете, пошто није без старе културне подлоге! Српско сликарство се сасвим природно развија на северном етничком подручју Срба у Подуиављу. Из потреба црквеног и грађанског живота, нарочито од половине XVIII века. Чудновато може то да изгледа чак и данашњем посматрачу који види примитивни патриархални живот нашег сељака у забаченим брдским крајевима. Али тај сељак је пријемчив за културу чим му то материјално стање дозвољава. Одмах после Дсситеја и Вука, ту су већ рано и Ђурковић и Бакаловић у Србији. И у XIX веку не само српска места у Банату или Срему, не само Београд, већ и српске паланке јужно од Дунава имају по који европски уређени кутак у ктилу бидермајера, а зидови су украшавани портретима или „штилебенима". Улога грађанског сталежа код Срба веома је часна у XIX веку. Она је подлога свима племенитим и корисним стремљењима нације. И ако материјално ојачало, ово грађанство, у основи скромно и повучено, готово је на жртве за добро целине са ретким културним смислом- Нити претерано конзервативно, без болесних амбиција, оно је тада омогућило један здрав културни развитак. У борбама водећих породица и политичких странака још нису биле нестале понеке драгоцене патриархалне особине, известан специфични српски тон и стил. Пре новоформираног грађанског елемента још, Црква је била значајан мецена нашим тада не мирујућим путујућим сликарима. Улогу државне власти, око које се окупљао у средњем веку културни живот, преузима у турско доба српска национална хришћанска црква. Велике сеобе Срба са Косова воде у неиздрживим моментима ропства црквени главари. Разумљиво је да су ови, чим су као први ауторитет нације и са хабсбуршком управом постигли значајне привилегије и аутономне услове за живот Срба на Војкој граници или Војводини, — око себе окупљали све културие раднике. Славна традиција старе српске црквене уметности