Просветни гласник

4*

Уметност наше прве обнове сликарства XIX века

563

доводи до искрене сарадње између црквених отаца и сликара. Сремски Карловци и фрушкогорски манастири, и бројне галерије, парохија и црквени иконостаси настали су тако. Са ослобођењем Србије од Турака истакнуте личности владајућих династија и новостворена државна власт прихвата уметнике. Кнез Милош Обреновић и Александар Карађорђгвић око половине XIX столећа позивају Георгија Бакаловића и Уроша Кнежевића да портретишу значајне личности. Ове две ривалне династије постају и први колекционари. Оне се брину о одржању историског духа. Александар Карађорђевић шаље сликара Аврамовића у српске манастире и на Атос. Милан Обреновић је слао Милићевића и прихватио Каница да обиђу знаменитости и споменике Србије, док је сликар Крстић имао да овековечи пределе, споменике, обичаје и ношњу народну. Тако се поред икона, портрета и мртве природе у другој половини столећа развија, из јавне потребе, предео, жанр, ентеријер, историски табло и парадни портрет. У Топчидерском Конаку се формира и прва галерија слика, коју уређује Стеван Тодоровић, заиста „хроничар београдског друштва за Кнеза Михаила и Милана". У погледу технике, Срби су после вековних искустава у фресци и дрворезу, пришли уљаном сликарству и графици. Учињен је велики напор да како у техници, тако и у стилским тежњама иду у корак са европским тековинама- Пошто у уљу нисмо имали својих узора у смислу великог европског сликарства, до XVIII века, то смо се ослонили на нама најближу Италију и Немачку. Бакрорези италијански, немачки и низоземски дуго су узори за композиције иконостаса. Старе везе са Венецијом цшкад нису прекинуте. Тамо ради српска штампарија у најцрњим "данима за Србе. Заједничка борба против Турака приближује и Немце и Србе. Уз то известан, рекло би се, конквистадорски дух гони Србе нарочито од XVIII века у далеки свет. Приличан број путописаца обогаћује и српску књижевност XIX века. И сликари путници постају општа појава од користи нацији. Видици се нагло проширују. многе ствари постају блиске и нашем духу. Природно је Беч онај културни центар који највише привлачи. Још за Марије Терезије српски темишварски епископ Вићентије Новак шаље већи број питомаца тамо на уметничку академију. Око половине столећа накупила се ту прилична колонија културних радника са Вуком Караџићем, пријатељем Гетеа и Грима на челу. Али при крају столећа Минхен постаје стециштем српских академских сликара, све док после светског рата Париз не преузе ту улогу.