Просветни гласник

Жена у нашој народној поезији

573

Наш народ је умео да тачно оцени вредност спољашње лепоте, она је пријатна, али пролазна. Народ то дубоко зна и зато јој не посвећује много места. Много више места он је посветио духовној лепоти која је трајна, а много важнија, управо најважнија. Српска девојка је вредна, радна, она ради и у кући и у пољу. Кућа се блиста од њене чистоће и ори од њене песме. Она је везиља: „Да навезем брату зарукавље". У свој вез она уноси себе, своје снове и чежње, своју уметничку душу, те златом везе по свили: „У руци јој игла од биљура, И у игли веденичко злато: Пуни &лато по бијелу платну". „Оба краја — крила паунова, А у среди очи соколове". Поред свег посла она нађе времена да негује цвеће, залева га и плеви, тако да се заиста могло рећи: у којој се кући налази девојка, та кућа цвета. Но девојка не ради само у кући, њу видимо и у пољу. Она је чобаница, чува своје стадо: „И у пољу стадо Иваново, И код стада сеја Иванова". Прва је међу копачима и жетеоцима. Сав тај пољски рад девојке раде уз песму, оне су ведре, насмејане, цело се поље ори од њихове песме. У пољском раду она ништа не заостаје иза мушкарца. Шта више, понекад је и изнад њега: „Марко ужње двеста и два снопа, А девојка триста и три снопа! Кад ујутру јутро освануло, Марко лежи стрмо без узглавља, А девојка на ђерђеву везе!" Све те послове и у кући и у пољу девојка ради хитро и с вољом. Сем вредноће српску девојку красе и друге одлике. Она је весела и насмејана, али је, кад затреба, досетљива, озбиљна и мудра: „Јања била мудрија од Јанка". Она чак уме да буде и јака. — Али најлепши од свих украса којим је украшена, свакако ће бити скромност: „Све ђевојке небу погледале, Ал' не гледа Милица ђевојка, Већ преда се у зелену траву; „Нит' сам вила, да збијам облаке, Већ ђевојка, да гледам преда се".