Просветни гласник

МОНАШТВО У СЛУЖБИ БЛИЖЊЕГА У СТАРОМ И СРЕДЊЕМ ВЕКУ Међусобни односи хришћана одређени су другом основном заповести Господњом о љубави према ближњем. Ову заповест сам божански Оснивач цркве допунио је и ближе изложио речима: „Јер огладнех и дасте ми да једем, ожеднех и напојисте ме, стран бејах и примисте ме, го и оденусте ме, боловах и обиђосте ме, у тамници бејах и дођосте к мени". И на питање праведника одговори им Господ: „Јер што сте учинили једном од моје најмање браће, учинили сте мени." Заповест љубави према ближњем важила је неограничено, као што се види из Господње изреке: „Љубите непријатеље своје, добро чините онима који вас мрзе, благобиљајте оне који вас куну, молите се Богу за оне који вам чине зло." То је у битном садржина јеванђеља о љубави и помагању. У начелној супротности лрема комунистичком поретку хришћански друштвени поредак иоштује право приватне својине и оставља члановима хришћавске заједнице слободу располагања њиховим иметком и приходима, друштвене обавезе помагања су добровољне природе и имају обележје материјалног самоограничења ради изједначења и ублажења великих и често оштрих привредних неједнакости, а у корист привредно слабих и друштвено запостављених. Стара црквена литература стално је опомињала верне на давање милостиње и све јаче истицала је значење милостиње за будући живот хришћана; претставници ове литеоатуре упоређују милостињу са кајањем за учињене грехе и прописују милостињи веће дејство него молитви и посту. И у специјално монашкој литератури старе цркве стално се сретамо са безбројним примерима милостиње, како индивидуалне тако и колективне; један монашки писац VI в. цени милосрђе и милостињу више свих монашких врлина и изрично вели да оне монахе,