Просветни гласник

608

Просветни гласник

који немају човечности и милосрђа не може спасти ни девичански живот ни пост. Постанак хришћанске милосрдне делатности пада у исто време кад и оснивање саме цркве. Из изричне заповести Господње и делотворне љубави Господа Исуса и апостола поникла је снажна акција милосрђа, која је првенствено користила члановима хришћанске заједнице. Крајем 1 стол. по Хр. почиње и стално расте погоршање привредног стања и повољних међусобних односа појединих слојева становништва. На овом пољу је хришћанство с обзиром на своје претежно градско обележје добијало све значајнији задатак. Тако се овом задатку већ појединац хришћанин посветио, најпре жена, која је посећивала сиромашне у њиховим становима, мученике у затворима, примала браћу са стране у свој стан, и свим овим делила храну и пиће. Говорећи о овом латински црквени писац III века Тертулијан упозорује незнабошце да хришћанско милосрђе долази у самој улици до већег изражаја него ли незнабожачка вера у храмовима. За лојединцем није заостајала ни хришћанска општина; месечни доприноси у произвољној висини који су прикупљани за црквеноопштинску благајну, као и приноси у натури, које су верни доносили за евхаристијску службу и при другим приликама пружали су средства за покриће текућих издатака. Сем овога утицали су нарочити поклони при нарочитим поводима: скупљања новчаних средстава за откуп ратних заробљеника, богати дарови имућНих појединаца приликом њихова ступања у ову или ону црквену општину, поклони у облику намирница, које даје поједини члан црквене општине у сврху расподеле међу сиромашне. Као нарочит пример истичем потоњег картагинског епископа Кипријана који је после свога крштења свој велики иметак највећим делом у корист сиротиње распродао. У ред оних о којима се црквена општина старала, епадају делимице сиромашне црквене општине, делимице поједине личности, пре свега пак клир, који је већ по апостолској заповести у име отштете за своју службу имао редовни удео у натуралним приносима верних, затим удовице и сирочад, који су већ у апостолско доба били предмет старања, надаље браћа која су са стране долазила и коју је у време када није било још црквеноопштинских гостионица примао на конак епископ, затим болесници, па хришћани који су вере ради лежали у тамницама или