Просветни гласник

Монаштво у служби ближњега у ст. и ср. веку

609

били осуђени на принудан рад по рудницима и напослетку они хришћани који су због свога дуговања допали тамнице или постали ратни заробљеници те их општине откупљивале. Службу милосрђа вршили су под надзором епископа ђакони, удовице и девице. Као што видимо ова делатност цркве била је већ у прва три столећа хришћанства врло развијена, обимна и многострана, ©на се простирала на све категорије невољног хришћанског становништва: људе без завичаја и крова, сиромашне, удовице, сирочад, болесне и инвалиде, сужње, заробљенике и др. па и на сахрањивање умрлих сиромашних чланова хришћанских заједница. Врло рано било је већ организовано прибављање потпорних средстава у новцу и натури и расподела ових; главни део средстава долазио је од приноса имућнијих чланова месних цркава. У трећем столећу почело је стварање црквеног иметка, који је, иоред издржавања храмова, богослужења и клира служио првенствено остваривању социјалнополитичког програма цркве, подиомагању невољних чланова хришћанског становништва; црквени мметак није стајао у начелној опреци са суштином саме цркве, јер добро цркве сматрано је као добро сиротиње. Стари циљеви делотворног милосрђа црквених општина остали су и надаље једна од најважнијих тачака њихова програма рада: општине су настојавале да сузбијају и ублажују све врсте сиромаштва, да олакшају судбину сужњих, да откупом ослобађају ратне заробљенике, да осиромашеле материјално подигну. Државно законодавство потпомагало је ова настојања и дало је епископима право да у свако доба посећују сужње, да се старају о њихову физичком и духовном стању и налажењу и да се пред судом заузимају за невине. Са све јачим ширењем хришћанства у римској империји порасле су брзо и црквене општине и ускоро су оне сачињавале велику већину становништва политичких општина. Упоредо са норастом броја хришћана ишао је страховити пораст осиромашења маса у целој империји. За овако промењене прилике показао се дотадањи систем индивидуалне милосрдне делатности потпуно недостатан. Ово стање изазвало је постанак нових облика милоердног рада: велике харитативне заводе, у чију су службу била стављена нова велика материјална средства месних цркава. У градовима почело је од друге половине IV века подизгње црквених јавних установа милосрдног карактера, као што су