Просветни гласник

610

Просветни гласник

заводи за смештање стараца, сиромашних, болесних, сирочади. старих и изнемоглих те нахочади. Било је научника у прошлом и садашњем столећу који су заступали мишљење да се аскетизам не може довести у склад са вршењем социјалних дужности, нарочито са хришћанским обавезама према ближњима. Али историја монаштва показује нам на многобројним примерима да монаси, иако су живели одвојеним животом од света и друштва, потпуно предани својој идеологији и тежили за постигнућем идеала хришћанског савршенства, ипак нису занемаривали хришћанске социјалне дужности; гостопримство, помагање сиромашних и невољних; старање за болесие и с овим у вези подизање и издржавање болница које су већ врло рано местимично биле специјализоване по врстама болести. Практиковање дела милосрђа заузимало је већ од почетка монаштва у животу монаха и њиховој историји једно од најважнијих места. У служби скоро непрекидног вршења милосрдних дела стајали су како монаси појединци тако и манастири; у манастирима била је ова служба добро организована и до појединости регулисана. Египатски монаси су већи део зараде од свог ручног рада делили околној сиротињи; доброчинства ових монаха нису остајала ограничена на непосредну околину, него су у многим случајевима прелазила њене границе. Од самоодрицања монаха имали су користи уопште људи, који су иначе живели у тешким материјалним приликама. Међу монасима нарочито је било развијеко гостољубље; сваки манастир, свака монашка колонија имала је већином странопријемницу за странце и пролазнике. Оснивач општежитељног монаштва Египћанин Пахомије (IV век), један од најдарежљивијих људи свога времена, у најобилнијој мери помагао је из средстава својих 16 манастира, са око 7.000 монаха и монахиња са строго спроведеном поделом рада, сиротињу бдшке и даље околине, и често се није обзирао ни на залихе манастира; тако се догађало да су сами ови манастири остајали неки пут без хлеба и других намирница. Монаси Палестине и Сирије, без обзира на облик њихова устројства, нису у погледу вршења милосрђа ништа заостајали за својом браћом у Египту. Мало људи оставило је у историји монашке милосрдне делатности тако дирљиву успомену као едески ђакон и чувени црквени писац Јефрем, који је за време велике глади која је пустошила по Сирији у