Просветни гласник

Стојан Новаковић као путописац

621

у Скопљу, где његова бистра вода има дивну зеленкасту боју; она јури кроз варош „дајући јој прекрасну живост, коју може једној вароши давати тако велика и брза река". Посматрајући острвце, које се налази у Вардару ниже старога моста, запљускивано бистром водом реке и заклоњено сенком зеленога дрвећа, где су у близини, на обали, лепе, старе чорбаџиске куће, Новаковић вели да је размишљао о томе шта би знали да начине Европљани у овој раскошној и живописној природи, када су „у оскудној и суровој клими средње Европе знали да начине познате дивоте модерне елеганције • . . Овога ваздуха и светлости онако нема ни за које новце, али опет, по злој судбини, овде нема ни оних руку, ни оног укуса, ни оног умења, макар да племена, која овде живе, нису ни без вештих руку, ни без укуса". Путујући даље ка Југу, Новаковић је дошао у Велес, који га је одушевио; он говори да не зна какав је онде живот, али налази да има мало градова који би за око били лепши од Велеса. „Куће су грађене угледно, све у једном непомешаном источком стилу, са познатим обиљем прозора". Напуштајући Велес и прошавши Клисуру, која се налази одмах иза њега, Новаковић нам описује лепоту равнице којом протиче Вардар, а која је опкољена малим бреговима. Затим описује пут кроз Демир-капију, која није ни село, ни варош, као што је то понекад случај и у нашим крајевима. Преко Ђевђелије допутовао је Новаковић у Солун. Путопис се завршава описом солунског приморја „у коме и ваздух, и околина, и земља, и становници, и њихови станови изгледаху много друкчије него у оним равницама, које смо ми у близини Саве и Дунава оставили". III У своме другоме путопису, Под зидинама Цариграда, Новаковић је дао речитог доказа о своме одличном познавању тадашње престонице Турске царевине, њених природних лепота, историских и уметничких знаменитости. Новаковић је био српски посланик на Порти од 1885 до 1892 без прекида. Мало је који српски књижевник тако дуго живео у Цариграду и тако свестрано познавао живот и прилике у старој турској престоници. Он је тај живот не само познавао, него и разумевао и осећао, и то не површно и некритички, већ реално и свестрано, у свима његовим видовима 3*