Просветни гласник

Стојан Новаковић као путописац

625

Посматрајући играче, који су своје игре изводили уз музику, за коју је установио да је слична нашој, распитао се одакле су, те је сазнао да су и они били наши људи, што га је пријатно изненадило. Из овога интересовања за наше људе, у страној земљи у којој је он тада био дипломатски претставник, видимо са колико је љубави и разумевања вршио своју тешку и деликатну функцију српског посланика у Турској. То у многоме објашњава Новаковићево упорно настојање да се Србији призна право да у неким већим варошима Турске може отворити своје конзулате. Што је ово настојање довело до позитивних резултата, такође је Новаковићева заслуга. Уопште узев, може се рећи без претеривања, да јг српско посланство у Цариграду — за све време док је Новаковић био посланик у Турској било прави српски дом, у који су радо и често навраћали Срби који су послом или као туристи долазили у Цариград. Да наведемо овде само један конкретан пример, иако бисмо могли набести читав низ. Године 1890 посетио је НоЕаковића вођа угарских Срба Михаило Полит-Десанчић. Новаковић је срдачно дочекао Полита-Десанчића, провео га је кроз цео Цариград и показао му све његове природне лепоте, историске и уметничке знаменитости. Новаковић и Полит-Десанчић познавали су се већ раније, али их је овај сусрет још интимније зближио- У својим Путним успоменама, у којима је описао и свој боравак у Цариграду са пуно занимљивих рефлексија, Полит-Десанчић је изрекао о Новаковићу овај тачан и значајан суд: „Стојан Новаковић је у сваком обзиру изванредан човек. Ону множину изврсних дела, што је он досад написао, тога досад у српској књижевности није било . . . Као српски министар-претседник изненадио је читав српски народ својим енергичним држањем . . . За време док је ** Новаковић био послаником у Цариграду, он се није ограничио само на посланичке послове, већ је био прави агент за српске интересе, о чему сам се могао уверити баш за време мога бављења у Цариграду." Скроман и непретенциозан, Новаковић ни у једном својем опису и не спомиње своје напоре и своје заслуге за општу ствар, Он је оставио неумитној историји да и о томе каже своју праведну реч.