Просветни гласник

691

Али то не значи да старешина може да буде насилник. Строгост је једно а насиље је друго. Зато наш народ опомиње и старешину пословицом: „Луда сила брза погибија". Отуда добар домаћин може да буде само онај који уме свачему да нађе најбољу меру, па зато к старешина код одлучивања, не треба да нагли већ да увек добро размисли да не погреши. „Три пут мери једном сеци", каже наш насод. Али, да не би ово мерење омело старешину у вршењу његове дужности, па да он постане неодлучан због тога што свима не може да угоди, наш карод каже: „Свему свијету ни Бог није угодио". Старешина, дакле, своју дужност треба да врши без обзкра на то што ће, ту и тамо, наћи се по неки незадовољник. Комунисти и њима наклоњена литература, проповедајући мржњу доњих слојева против горњих, цртају људе из горњих слојева обично као ленивце, као људе који само уживају не радећи ништа, који се само издиру на послугу, излежавају у постељи до подне и не знају како ће време да утуцају. Каш народ не гледа тако. Он у горњем слоју види домаћина, човека који непрестано ради, мисли и штеди. Човек, како комунисти представљају богатог буржуја, ако је заиста такав, врло брзо пропада и силази на ниво пролетера. Такав човек не остаје дуго у горњем слоју. Да би један човек дуго остао домаћин, мора да има сасвим друге особине, које наш народ познаје и цени. „Што ко више има то се више стеже", каже наш народ и тиме подвлачи да се не напредује нерадом и расипањем већ радом и штедњом. „Штедња је највеће богаство", исто тако каже наш народ. „Није сиромах онај који нигда није имао, него онај који је имао па изгубио", вели једна наша народна пословица, чиме хоће да каже да онај, који нигда није имао, може да има у себи особине домаћина па да постане ИхМућан, док онај који је имао па изгубио, никада неће поново постати имућан јер тај нема у себи осс-бине домаћкна и имућнога човека. Класна мржња је непозната српскоме народу. О некој урођеној мржњи малога човека према имућним слојевима, српски народ појма нема. Напротив наша народна књижевност показује сасвим супротио, а то је, да се српски народ поноси својом господом и вишим слојевима свога народа.