Просветни гласник

702

Просветни гласник

Геније једног Молијера умео је свакако да да тим предметима неодољивог новог замаха и блеска; па ипак, још и тако, још и под гиздавим алонж-перикама и чипкастим костимима Луја XIV, ти разни Харпагони, Оргони, Селимене и Филаменте делују некако апстрактно, штуро и хмонотоно. Више само као нека оличења извесних карактерних особина, слабости, мана, настраности или порока, него живе личности, индивидуалитети једне конкретне друштвене средине и одређеног историског момента. Велики комедиограф као да је у дубини своје свести то знао, осећао; — и у једном најсрећнијем тренутку свога стваралачког надахнућа, он је успео да разбије монотону чар наслеђених античких скема и да у живој реалности пронађе себи једног сасвим новог и сасвим свог јунака. Једну фигуру која је била творевина и мукла невоља и отров његовога доба, али коју је тек он уочио у целој њеној кобној суштини и изнео после, смело, на видело позорнице под именом Тартифа, снабденувши је оном истом монументалном величином и универзалном значајношћу којима су све до тада били озарени еамо они вечни класични типови аНтичке комедије. Највећа је слава нашег Стерије — као и целе српске позоришне литературе уопште — што је он, и иначе, од почетка већ, разборит следбеник МолиЈеров, умео да следи и том највишем стваралачком узлету свога мајстора. И он, Стерија, написао је, већ у свом зрелом добу, једну комедију која је жарком новошћу, оригиналношћу свога предмета и смелом борбеношћу своје племените тенденције високо надмашила све његове претходне комаде. То наравно није био неки нови, српски Тартиф — што, после Молијеровог, у ствари, не би више било ништа ново и оригинално, нити би и иначе, -усред XIX века, могло да има исту идејну вредност као у доба Луја XIV — али нешто суштаствено сродно, аналогно чувеној француској комедији. Молијер је жигосао верско лицемерство, корупцију побожности, подлост и покварењаштво под маском биготерије; Стерија је ставио пред стуб срамоте грађанско лицемерство, лажни патриотизам, срамни пир циничне себичности, грамжљивости и кукавичлука под маском родољубља — дакле најкобнију корупцију, најотровније „тартифство" модерног доба.