Просветни гласник

Стеријин велики иотез

705

као што су на пр. битке код Алибунара, Томашевца и Сентомаша, постављање Стевана Шупљикца за Српског војводу и његова напрасна смрт, пад Пеште итд. — услед чега комад добија један дубоки и свечани историски фонд п постаје у извесном смислу „историјски". Таквим својим елементима, особинама и односима, Родољупци видно засецају у ромактизам, наиме у романтичну сатиру или гротеску, у аристофанску комедију, па и — као што смо већ назначили — у историјски комад, а отступају у истој мери од чистог типа класичне комедије и од Молијерове линије. Па ипак они, начелно и са својим најприснијим смислом и смером, остају неопозвако у тој линији, и то нарочито баш у линији Тартифа. Два велика, пресудна момента заједничка су у Стеријиној као и Молијеровој комедији: њихова племенита етичко-борбена тенденција и њихова опште-човечакска, универзална значајност. Главни, врховни циљ и једне и друге је демаскирање, жигосање и сузбијање једног великог зла које је претстављало и претставља једну тешку опасност по друштво, по цео народ. И српски и француски песник показује се ту превасходнА као социјални к културни борци који са позорнице, кроз комедију и шалу спроводе своју веома озбиљну и смелу акцију. Са обзиром на историјске прилике и околности, у којима су обојица решили свој задатак, мора се нагласити да су већа смелост и ризик били на Стеријиној страни. Молијер је свакако јако озлоједио званичне црковне крзтове као и широке масе строго католичког грађанства који су у Тартифу видели један испад, један памфлет противу вере и побожности уопште, као таквих; али поред тих несумњиво кепомирљивих противника, он је наишао одмах већ и на једну врло угледну и утицајну публику, наиме на све тадашње слободније, критичније дз^хове, литерате и филозофе — која му је евесрдно, одушевљено пљескала. Сем тога је песник и у самим позитивно-религиозним круговима стекао бројних, било отворених пријатеља, било мање или више прећутних привржекика; мислимо ту на Јансеиисте али нарочито на присталице и претставнике Галиканске цркве, ка чијем је челу стајао сам краљ — и иначе већ милостиви заштитник Молијеров. Сви ти најодлучнији противници римске хегемоније а поборницк једног аутономног, националног католицизма поздравили су Тар-